Приватни часови – обавезан део школовања

Уз редовну наставу још од млађих разреда осмолетки приватни часови постали су готово обавезан део школовања. А да је то потребно не споре ни наставници тврдећи да су ђаци незаинтересовани за учење у школи, али и да се родитељи заинтересују за дечји успех тек кад виде лоше оцене. Родитељи углавном немају времена да се посвете деци, провежбају са њима нове задатке, провере како су урадили домаћи или научили лекцију, а понекад су у праву кад кажу да наставници у школама отаљавају посао. Немали број школараца разумевање и подршку тражи на интернет форумима жалећи се да их родитељи терају на приватне часове да би у одељењу били најбољи, иако већ имају одличне оцене и уверавају одрасле да су им предавања у школи сасвим довољна.

Знатно је више деце којој је потребна помоћ професора са стране да би постигла солидан успех, него такмичара који знања стечена у учионици желе да надграде вежбајући са захтевнијим предавачима у приватној режији. А наставници не споре да од приватних часова живе, јер од месечних примања једва преживљавају. Замерају што се родитељи махом сете да на приватне часове доведу децу када су у шкрипцу са временом и, дабоме, знањем пред контролни, закључивање оцена или испит за упис у средњу школу. И при том очекују да ће за двочас школарци надокнадити занемарено градиво. Математика им је највећи проблем. Желе преко ноћи да поправе оцене, а на посебно и не мало плаћеном часу у дневној соби „унајмљеног” професора радије умачу шестар у чашу са соком него што слушају објашњење. Често лупетају цифре не би ли погодили решење зато што им је мрско да решавају задатак по предвиђеном поступку. Не слушају с пажњом, а онда се дрзну и кажу наставнику „ти си плаћена да ми објашњаваш двапут и трипут ако треба”.

Пред крај основне школе многи ученици не знају таблицу множења напамет, а када на то предавачи скрену пажњу родитељима, често добију питање: „Шта ће им таблица кад имају дигитрон?”

– Градиво математике није претешко, али питање је колико су наставници расположени да се посвете ђацима чије су радне навике сваким даном све горе. Деца не науче у школи што би требало, нити вежбају код куће. Отуда потреба да им професор са стране поново објасни и са њима провежба градиво. Својој деци никада не бих плаћала приватне часове јер сматрам да довољно могу да науче у школи. Уз рад код куће по савету наставника могу да постигну запажене резултате – каже Маша Зечевић-Милић, професор математике и информатике у осмолетки „Стефан Немања” коју су ђаци наградили титулом „најнаставница”.

Амбициозни родитељи често плаћају приватне часове да да би деца научила лекције унапред, по знању била испред вршњака и на часу прикупила поене код наставника.

– Популарно је да родитељи осмисле будућност подмлатка, али не вођени дечјим, већ својим плановима. Улажу у приватне часове мислећи да ће тако допринети напретку школарца. Деца која на приватним часовима прелазе градиво које ће касније учити у школи ремете, па и онемогућавају, наставу и рад на часу. Сталним упадицама покушавају да се похвале како све знају и тако постају омражена у друштву, доводе у питање начин предавања професора и праве проблем себи, другој деци и наставницима. Али то је ствар културе њихових родитеља, односно некултуре – закључује „најнаставница”.

Поједини учитељи негодују што ученици млађих разреда похађају приватне часове, али ћуте јер знају да њихове колеге малтене живе од приватног подучавања школараца. 

– Да ли је то прека потреба зато што су учитељи презахтевни или помодарство, не знам. Али када ми се ђак похвали да је био на приватном часу то доживим као највећу увреду. Позовем родитеље, замолим их да се ману тог посла и питам их на основу чега сматрају да нисам способна да дете од првог до четвртог разреда описменим и научим основним рачунским операцијама. Ђаци млађих разреда најчешће похађају приватне часове из енглеског, математике и српског али не зато што им учитељи не објашњавају довољно него зато што запослени родитељи немају довољно времена да са њима раде код куће, бар су тако мени маме и тате објаснили – каже Драгица Ерић, учитељица у Основној школи „Милан Ђ. Милићевић”.

До сада је можда постојала потреба за часовима ван школе код професора приватно, али мораће да их буде мање, уверена је Милена Бићанин, директорка осмолетке „Дринка Павловић”, посебно мислећи на одликаше који плаћају припреме за такмичења.

– Увек ће бити деце која хоће више знања и родитеља који ће у томе да их подрже, али требало би да та пракса буде елиминисана ако се буду задовољавали стандарди квалитета рада. До 2014. године квалитет рада школа ће, осим самооцењивања, процењивати и стручњаци са стране. Ако будемо задовољили прописане стандарде, неће бити потребе за наставом код приватних професора – тврди Бићанин.

М. Симић-Миладиновић