АКО СЕ ПРЕИГРАЈУ...

"Jeсмо ли ближи новој влади или новим изборима?"
Ово ме питају кад год се заврши неки од разговора ДС и ДСС.
Обично кажем:
"Ако су актери рационални, пре ће образовати нову владу, него ићи на нове изборе".
Али онда следи питање:
"Јесу ли наши актери рационални?"

За Тадића и Коштуницу сам сигуран да јесу. Баш њихова рационалност била је основа за релативни политички мир, који је Србија уживала између 2004. и 2006. године. То је била основа и за државну политику по питању Косова. То је била основа и за нови устав. И сада, у преговорима о новој влади, поступају рационално. Ово је важан договор, који Србији даје у изглед период политичког мира и стабилности. Истовремено, то је договор и о подели политичких ресурса, договор који ће успоставити нови статус кво за наредних неколико година. Зато се разговара полако, опрезно. Зато се сви чувају да не направе корак више, након кога би било теже постићи погодбу.

У оваквом, рационалном дискурсу ни питање премијера није нерешиво. Коштуница очигледно жели то место из три разлога. Прво, зато што га неће шеф друге странке. А ако га Тадић неће или не може да преузме, мисли Коштуница, следећи коме припада је – он. Већ је био председник и премијер. Зато премијерско место види као своје. Када се прави заједничка команда веће и мање војске, место главнокомандујућег припада генералу из веће војске. Али, ако га он неће, следећи кандидат за то место није пуковник из те војске, већ генерал из оне савезничке армије. То је логика која може да буде мање или више прихватљива. Али никако није ирационална.

Друго, Коштуници је важно место премијера због тога што мора да сачува нешто од идентитета ДСС-а. Каже се да би ДСС нестао у загрљају СРС, ако би направио са радикалима владу. Али, то исто важи и за владу са ДС. Сви успеси те владе у ходу ка Европи биће приписани ДС, а сви економски успеси Г17. За ДСС неће остати ништа. Коштуница као премијер ипак би могао својој странци да припише нешто од евентуалних заслуга те владе. Пре свега институционално или државно сређивање, понеки дипломатски успех, борбу против корупције... Зато му је важно да има место у коме се сусрећу све државне институције, место које је њихов симбол. А то је управо положај премијера.

И треће, ту је косовска политика. А до ње је Коштуници веома стало. Политику не чине декларације, већ низ потеза, јавних и нејавних. Две владе могу донети једнаке декларације поводом неког питања. Али, двојица различитих премијера по том истом питању вући ће различите потезе, водиће сасвим различите политике. Коштуница зна кроз шта је све до сада морао да прође због Косова. Он мисли да једино човек његове упорности, његове посвећености и његове отпорности на притиске може косовску игру да издржи на ногама и одигра је до краја. Може ли се рећи да у томе греши?

Дакле, Коштуница жели премијерско место. Какав је рационалан одговор на то? Сви га знамо: ако Коштуница баш толико жели да буде премијер, онда већина главних министарстава припада ДС-у. Да ли је то Коштуничина победа? Да ли је то Тадићев пораз? Не, то је компромис. То је рационални договор две странке. То је политика.

А сада, када говоримо о рационалности овдашњих актера, погледајмо наше медије. Поготово погледајмо оне које се диче својом еврореформском ангажованошћу. Који став тамо доминира? Какав дискурс тамо влада? Има једна реченица која као ехо одзвања њима. Она гласи: "Коштуница не сме да буде премијер". Рекао би човек да ДСС заправо може тражити све. И министра енергетике. И министра полиције. Чак и премијерско место. И све може да добије. Али, само под једним условом: да Коштуница не буде премијер.

Образложење овог аксиома сви смо већ добро савладали. Коштуница је политички савезник Ђинђићевих убица. Он је Легијин премијер, а не демократски премијер. Зауставио је реформе и улазак Србије у Европу. Вратио је старе снаге на сцену и обновио структуре моћи старога режима. Он је симбол старе, неевропске, националистичке Србије. Он је антиреформски Сатана.

Људи имају право да верују у све што хоће – у кентауре, у Марсовце или у ово горе. Али, не и рационални људи, поготову не рационални политичари. Још мање је задатак медија да шире такве приватне фантазије. Зашто то раде? Ако ЛДП не жели договор ДС и ДСС, да ли га не желе ни медији? Зашто је онда толико битно шта каже Чедомир Јовановић? Зашто непрекидно чујемо: боље нови избори него Коштуница?

"Ма, ништа страшно", рећи ћете, "само спуштају цену Коштуници". И ја сам до скора тако мислио. Сада више нисам сигуран. Исувише је тога речено, исувише је емоција пробуђено, исувише је тога инвестирано да би се све завршило са неким министарством више или мање. Они можда стварно хоће да спрече да Коштуница буде премијер? "Они" – не Чедомир Јовановић и "Пешчаник", наравно. Него актери који збиља одлучују о овом делу света. Нема сумње да они хоће тих и безболан завршетак косовског процеса. Они хоће тишину и мир на западном Балкану. Шта ће им тешки Коштуница? Шта ће им његово гунђање, његово подсећање на Повељу УН, његова правничка цепидлачења? Виде да сада могу да га избаце из игре и – зашто да не покушају?

Знам да сам на клизавом терену. Али, такође, знам и то да "ако су актери рационални, пре ће образовати нову владу, него ићи на нове изборе". Само још остаје да се одговори на питање: јесу ли баш сви актери рационални? Докле су у игри спремни да иду? И, ако се преиграју и направе хаос, ко ће за тај хаос да сноси кривицу? Тадић и Коштуница?

Политички аналитичар