Мучно трагање за истином

Док у богатим и развијеним земљама пацијенти не праштају лекарима грешке, у Србији се радије мире са судбином и само у ретким случајевима упуштају се у дуге и компликоване судске процесе. Тамо где је тржиште здравственог осигурања развијено грађанима је лакше да се заштите, али код нас је оно још у повоју, недефинисано законски. Како сазнајемо, Лекарска комора Србије отпочеће у тој области са новом праксом, ускоро ће обзнанити име осигуравајућег друштва код којег ће осигурати 30.000 домаћих лекара новцем од чланарине коју они већ плаћају својој струковној организацији. Тиме ће бити покривен такозвани основни пакет, а како сазнајемо од др Татјане Радосављевић, председнице поменуте коморе, неурохирурзи, анестезиолози, „пластични” хирурзи и остали експерти у белом, чији је рад изразито компликован могу уплаћивати и осигурање од додатног ризика. Име изабране осигуравајуће компаније још се држи у тајности јер тендер није окончан пошто је у току рок за жалбе, али ова новина у српском здравству је сасвим извесна.

Познаваоци кажу да не треба превише очекивати од најављених промена јер у Србији није законски регулисано осигурање од лекарске одговорности, нити је довољно развијено медицинско право.

– Осигуравајуће куће у овим случајевима могу да понуде ову врсту осигурања, која подразумева накнаду штете до суме која је одређена уговором, као и правну заштиту која подразумева давање правних савета – каже др Владимир Чоловић из Института за упоредно право, који се залаже да се уведе обавезно осигурање од лекарске одговорности, а то значи да се мора дефинисати и одговорност управе медицинске установе.

– Ми као држава за разлику од већине других немамо Закон о заштити права пацијената. Држава законима штити људска права деце, инвалида, мањина, потрошача, али не и пацијената. По томе заостајемо у региону јер је Хрватска још 2004. године донела такав закон, БиХ прошлог лета, а Црна Гора уочи Нове године. Код нас су права пацијената разбацана у неколико закона, облигацијама, закону о здравственој заштити, закону о здравственом осигурању, па пацијент треба да буде правни експерт да би се снашао – каже Зорица Марковић, председница клуба „Здравље”, организације корисника здравствених услуга која је чланица међународне алијансе под покровитељством Светске здравствене организације.

Болећивост према колегама

Ако су грешке у болницама некада биле табу, данас се оштећени чешће одлучују да реагују и да затраже кривичну одговорност, или покрену грађанску парницу. Тешко је рећи колико је таквих судских поступака јер се не води посебна евиденција, али се зна да суђења трају и по пет-шест па и више година.

У правосуђу истичу да је 2003. година била преломна, јер су од тада много чешће почеле да се подносе кривичне пријаве и против лекара у државним болницама, до тада су на тапету углавном били само приватници. Али број тужби није ни близу западних стандарда, наши људи немају много поверења у правосуђе, мучно им је да поново проживљавају једном већ преживљену трауму, или просто кажу „врана врани очи не вади”, мислећи на лекарску солидарност приликом вештачења. У нашој скоријој медицинској пракси дешавала су се полицијска привођења медицинског особља због смрти пацијената, подизања оптужнице, помна па и бомбаста медијска извештавања, али на крају, као по правилу све би се разводнило – и заборавило.

Сетимо се неких трагичних примера из новијег времена – пацијенткиње која је умрла од сепсе после рутинске операције чукљева, лекара који је водио трудноћу жени која није ни била у другом стању, смртном исходу после абортуса или операције катаракте.

– У медицини има доста ризика, никада се не може са потпуном извесношћу знати да ли ће и како пацијент реаговати на један лек, не постоје, како би рекли лекари, различите болести, већ различити болесници. Релативно мало земаља познаје кривично дело несавесног лечење болесника, као што је то код нас. То не значи да у другим земљама не можете позвати лекара на кривичну одговорност, али тада је то убиство из нехата као што је то био случај са доктором који је лечио америчку поп звезду Мајкла Џексона. У развијеним земљама потеже се чешће грађанска одговорност и тражи одштета коју плаћа болница или осигуравајућа кућа, али да лекар иде у затвор то је реткост – каже др Јован Ћирић, директор Института за упоредно право.

Он предлаже онима који се осећају оштећеним да правду траже у парничном поступку а не у кривичном, јер је у овом првом лакше доказати одговорност лекара. Када се законски уреди област осигурања људи ће бити више мотивисани да траже одштету него да кривично терете лекаре јер је у том случају јако тешко доказати њихову кривицу.

– Пошто судија не располаже одговарајућим знањима он мора потражити помоћ судско-медицинских вештака, а то су други лекари, који, у сваком конкретном случају могу због своје еснафске и професионалне солидарности бити на одговарајући начин благонаклони и болећиви према колегама, те нешто што је последица лекарске непажње и несавесности могу приказати као вишу силу и случај – појашњава др Ћирић.

Погрешна дијагноза

Из угла вештака, наравно, ствари изгледају нешто другачије па тако др Ђорђе Алемпијевић из Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, који повремено учествује у раду Судско-медицинског одбора тог факултета каже да се у пракси сусреће са бројним проблемима.
– Родбина умрлих има своју причу, лекари своју, а ви морате да арбитрирате пре свега на основу објективно утврђених чињеница из медицинске документације. Као и у саобраћају када возач у секунди мора да одлучи да ли ће стати на жуто или проћи семафор, а последице могу бити фаталне, тако је и лекар често у ситуацији да мора брзо да доноси одлуке, па једна страна каже да је погрешио, а он се брани да је морао тако да поступи јер би у супротном последице биле још теже – преноси своја искуства др Алeмпијевић и тврди да нема проблем да стави свој потпис ако је лекар погрешио.

Шта све може да се догоди у операционој сали, амбуланти, лабораторији, тешко је набројати јер у медицини „грешка само чека да се догоди”. Дешава се да се замене узорци ткива, да се погрешно протумаче налази, погреши у дијагностици, па је зато и вештачење мукотрпно, коцкице се слажу као у мозаику.

Зато наш саговорник из Института за судску медицину истиче да је суштина проблема доказивања лекарске кривице у недостатку протокола лечења који би били обавезни.

– У Енглеској се, на пример, лекар управља по прецизно написаним упутствима. Ако пацијент има бол у доњој десној четвртини трбуха, тачно се зна шта све треба испитати у том делу тела. Ако сте урадили све што је потребно не можете бити позвани на одговорност. Такав систем штити и лекаре и пацијенте – подсећа др Алeмпијевић.

Да би смо добили стандардизоване и прецизне протоколе лечења неопходно је, по речима др Татјане Радосављевић, да Министарство здравља донесе одлуку да они постану обавезни. Она напомиње да струка има довољно и знања и памети да уреди ову област, јер ионако не треба измишљати „топлу воду”, довољно је преписати оно што постоји већ написано у свету и само понешто променити и усагласити са нашим условима.

Још од најстаријих времена Хамурабија, постоје они који сматрају да је лечење једна врста уметности која захтева привилегију негоњења и некажњавања и то су такозвани лаксисти. Насупрот њима стоје ригористи, који се залажу да према лекарима и њиховим грешкама треба бити строг.

Тај спор траје и данас: са једне стране су лекари који сматрају да се исувише често прозивају и позивају на одговорност, а са друге су правници и лаичка јавност који сматрају да се лекарима превише гледа кроз прсте.

– Често може изгледати како се лекарима дозвољава право на грешку, на овај или онај начин се каже како је један хирург оперисао на хиљаде пацијената, па то просто наводи на закључак да има право једном и да погреши. Ипак, ако би сваки пут када се лечење заврши неуспехом лекар био позиван на кривичну одговорност, врло брзо се нико више не би бавио хирургијом, а то би свакако била највећа грешка, закључује др Јован Ћирић. 

У иностранству је у неким случајевима могуће са собом у болницу повести "чувара".

..........

Статистика из СФРЈ

Статистика из нешто даље прошлости каже да је 1984. у тадашњој Југославији било осуђено 110.000 особа за најразличитија кривична дела. Од тога за несавесно лечење болесника било је осуђено пет особа. Радило се о једном случају у Македонији где су осуђене четири медицинске сестре и један лекар. Наредне четири године није било осуђиваних лекара и медицинског особља.

Издвајања за здравство

– Запослени одвајају 12,3 одсто својих прихода да плате допринос за здравствено осигурање, а на то још додају и партиципацију, а плаћају и прескакање листе чекања за неку операцију, што је озакоњена корупција. Зато смо на врху лествице по корупцију у здравству, иако оно има највећу касу, у коју се слије годишње три милијарде долара. За војску издвајамо 2,1 одсто БДП, а рачунајући разне партиципације, за здравство пет пута више, без права да бирамо где ћемо се лечити јер државни сектор само још у здравству има монопол – каже Зорица Марковић.

Правили смо грешке

Немачки лекари су пре неколико година издали брошуру „Да, правили смо грешке!”, у којој су потанко описали бројне киксеве и тешке превиде који су им се поткрали у операционим салама. Између осталог, цењени хирурзи су уз асистенцију медицинских сестара заборавили газу у телу пацијента, оперисали погрешно колено скакачици удаљ, или тако траљаво одрадили рутинску операцију слепог црева да су морали да ампутирају ногу тринаестогодишњакињи која је, да несрећа буде већа, желела да постане кошаркашица.

Иначе у Немачкој се годишње јави око 40.000 пацијената или чланова њихових породица који сматрају да су били жртве лекарске грешке, док се у САД трећини од 100.000 људи који туже лекаре исплати накнада преко осигуравајућих кућа. У Хрватској је до сада регистровано око 1.600 пријављених лекарских грешака. Ипак, захваљујући развијеном осигурању у богатим, западним земљама више се инсистира на исплаћивању одштета које могу бити милионске, него на кривичном гоњењу. Амерички лекари плаћају и више од 100.000 долара годишње за осигурање од одговорности, а неурохирурзи и до 300.000 долара.

Постоје и случајеви када се новчане одштете исплаћују без испитивања кривице. Рецимо у Француској су основали Фонд солидарности за неке специфичне случајеве, ако се деси инфекција у болници не улази се у узроке јер може постојати 101 разлог. Фонд аутоматски плаћа одштету пацијенту који може имати озбиљне компликације. Такође у пренаталној дијагностици ако лекар добро не ишчита ултразвук па се роди беба са аномалијом јако је тешко утврдити када је грешка направљена. Зато се родитељима финансијски помаже да надокнаде додатне трошкове лечења и да лакше поднесу терет подизања детета.

Одузета лиценца

Недавно је Лекарска комора Србије први пут трајно одузела лиценцу једном лекару. Реч је о др Небојши Златановићу из Крагујевца који је правоснажно осуђен и на затворску казну после процеса који је трајао 12 година.

Судови части Лекарске коморе могу да казне несавесне лекаре опоменом, привременим одузимањем лиценце и трајном забраном бављења лекарске праксе.

Ако сматра да је оштећен пацијент може да се обрати инспекцији Министарства здравља, Лекарској комори или тужилаштву. Основна замерка судовима части Лекарске коморе је да се не мешају у свој посао, односно избегавају да реагују док се не заврши судски поступак, а то као што знамо уме дуго да потраје.