Панкерка на скијама

Шездесетих и седамдесетих година, док је као причљива мала мудрица одрастала у родитељској кући у старом делу Београда на Косанчићевом венцу, била је мезимица неких од наших најпознатијих драматурга, редитеља, глумаца и новинара тог времена – очевих и мајчиних пријатеља Радивоја Лоле Ђукића, Новака Новака, Слободана Стојановића… Маштала је о каријери рок певачице (чак је имала и свој бенд „Дефектно ефектни”), да би неопозиво одустала од ове идеје кад је схватила да – нема слуха. То јој, међутим, није сметало да остатак живота посвети музици… на другачији начин.

Осамдесетих се „откачена” панкерка са шашавом фризуром прославила као музички водитељ на радију и телевизији и као један од зачетника „новог таласа” у југословенском рокенролу. Опробала се и као новинарка. Почетком олујних деведесетих, кад се професија телевизијског новинарства у Србији суочавала са највећом кризом, њен приватни живот (за разлику од пословног) упловио је у мирније воде: родила је Коса. Овај радознали и талентовани дечак, који попут маме „дише музику” (мада са својих 17 година већ зна да ће бити глумац), у превладавајућем окружењу домаћег и страног „турбо-фолка” може само да замишља (из маминих прича) како је изгледала српска престоница у време кад је сматрана једном од европских престоница најбунтовније музике у историји.

Данас је Дубравка Дуца Марковић уредница у Радио Београду, где води две емисије („Некад смо се добро зезали” и „Вечерас заједно“). И даље се дружи са старим рокерским друштвом, понекад гостује на телевизији, а разноврсне спортске таленте којима је одмалена обиловала (пливање, гимнастика, тенис, скијање…) усмерила је на активности у међународном клубу новинара скијаша (Ski Club of International Journalists – SCIJ).

Недавно је, као капитен шесточлане српске екипе (од укупно 250 такмичара, новинара из 36 земаља), учествовала на првенству које је ово удружење одржало у Канади, на подручју Националног парка Банф (126 километара од Калгарија, домаћина Зимске олимпијаде 1988.), уврштеног на Унескову листу светске природне баштине. Одатле се, упркос скромном пласману наше екипе („Какве шансе ми имамо против колега новинара који су некада били врхунски светски скијаши?” – пита себе и нас), вратила пуна најлепших утисака. Обећала је да ће за „Магазин” написати посебну репортажу из једног од најпрестижнијих међународних скијалишта, о широким стазама, величанственим шумама, хотелу попут старинског замка…

– Био је то доживљај за памћење! Прошле зиме смо се састали у Мароку, наредне ћемо у Турској… надам се да ће и Копаоник најзад доћи на ред, у дугој историји SCIJ (основан је 1955. године) – каже Дуца.

Откуда толика љубав према снегу и планинама?

– Још са шест година сам натерала маму да ме стави на скије, и отада сам постала „зависник”. Као клинка сам са комшијском децом зими уживала у урнебесном санкању од Кнез Михаилове улице до моје куће, у тадашњем Београду је то било сасвим изводљиво и у реду. Кад сам поодрасла често сам „позајмљивала“ санке од дванаест година млађег брата Лалета (Радомир Марковић је сад ТВ продуцент) кад сам се са друштвом у ситне сате враћала са свирке из Академије. Додуше, тренирала сам и друге спортове, освајала награде у гимнастици и пливању, али скијање ми је остало највећа страст – признаје наша саговорница.

Да ли су и важни мушкарци у њеном животу делили ту страст? Срђан Гојковић Гиле („Хипнотисано пиле”, „Електрични оргазам”), Влада Дивљан (ВИС „Идоли“), први супруг Мирко Гаспари (отац Коса), садашњи муж Горан Гмитрић (ТВ новинар са којим је више од деценије у браку)?

– Никако! Али, управо ми је одговарало то што они немају амбицију да ми „парирају” у спорту. Једино сам Владу успела да научим да скија. А мој син више воли тенис (пса Рекса изостављам) – додаје.

Први наступ – на стубићима

Кос можда није наследио од Дубравке симпатије према леденим пространствима, али јесте склоност ка музици (свирао је гитару у школском бенду „Обарене виршле”) и – публици.

– Моји први „јавни наступи“ су били на мору, на летовању са родитељима у Далмацији, кад сам се пењала на стубове за везивање бродова и од татиних и маминих пријатеља, познатих личности, тражила да ме гласно најаве: „А сад ће рецитовати наша Дуца!” После сам наступала и на разним школским приредбама, једну је уживо преносила и телевизија са Коларца. Нисам имала трему: мама ми је била најпознатија ТВ спикерка у земљи. Ваљда ми је зато, много година касније, било сасвим природно да и сама у улози водитеља станем испред камера – вели Дубравка.

Није само њена лепа, отмена мама Љиљана Марковић, иначе дипломирана глумица са беспрекорном дикцијом и гласом као створеним за етар, припадала кругу познатих. Александар Марковић, Дуцин отац, био је угледни новинар, члан прве редакције НИН-а, уредник и један од оснивача „Радио ТВ ревије” и „Двестадвојке”, водитељ омиљене радио емисије „Време спорта и разоноде”, први лик на малим екранима који је југословенским гледаоцима пожелео „Добро вече”… и главни Дуцин „снабдевач” најновијим грамофонским плочама у издању „Југотона”. Кључно за њен статус међу вршњацима!

Кад живите у дединој кући у најстрожем центру града, тако да сте цело детињство провели између Калемегдана, Скадарлије и Саборне цркве; кад су вам родитељи чувене јавне личности, а кућни пријатељи оснивачи телевизије и аутори најгледанијих ТВ емисија; кад вам је школски друг Момчило Бајагић и још сте, поврх свега, талентовани и ђак са свим петицама… онда вртоглав пут до славе и није неко чудо.

– Признајем да сам у много чему била привилегована. Али моја главна предност је била што сам одрастала у породици у којој су ме учили да размишљам сопственом главом, да не прихватам ауторитет, да све преиспитујем, да имам право на сопствено мишљење и сопствени избор. То је заувек одредило моју побуњеничку личност.

У комунизму сам васпитавана на вредностима грађанског друштва. Као дете сам имала кућну помоћницу коју смо сматрали за члана породице (на њој је био заснован лик Тине у серији „Позориште у кући”), а чим сам постала пунолетна било је природно да зарађујем за свој џепарац. Тако сам „откупљивала” своју слободу.

Од мене се очекивало да постанем адвокат, као деда у чијој смо кући живели. Уредно сам и успешно полагала испит за испитом на Правном факултету, а онда после три године побегла. Занимало ме да студирам новинарство, али се мој отац са тим није сложио. На Факултету драмских уметности сам уписала организацију, па сам и то баталила. Праве ствари су се дешавале на другом месту, а све су биле повезане са музиком: мислила сам да је сјајна ствар да на радију направим емисију о београдском панку – приповеда Дуца.

Тако је са 20 година, одлучна, бунтовна, али пуна енергије и ентузијазма, са косом допола обојеном у ружичасто, доспела на Студио Б, код Слобе Коњовића. Посредством Душка Радовића, и упркос негодовању породице.

– Водила сам емисију „Рок интервју“, онда су ме укључили у редовне смене и постала сам панкерка-новинарка. Касније сам радила и у „202”. Сарађивала сам и са другим редакцијама, рецимо, објављивала сам и на рок страницама „Политике“. Сећам се мог првог интервјуа са Срђаном Шапером. После две године на Студију Б позвали су ме са Телевизије Београд да водим „Хит месеца”, музичку емисију која би личила на популарни британски „Тоp of the pops“. Први гости су ми, наравно, били ортаци из бендова „Електрични оргазам”, „Шарло акробата” и „Идоли”. Ко би боље представио „нови талас” гледаоцима од мене, која сам га живела? – примећује Дуца.

Опроштај од телевизије

„Хит месеца“ је веома брзо постао култна емисија, а његова водитељка стекла популарност која би јој сигурно измакла да се држала певачке каријере. Тек је много година касније, каже, схватила колико је све то што је тада радила утицало на људе. Европску афирмацију је дочекала водећи за ЈРТ серијал „Игре без граница”.

Једно време је радила на РТС-у. Била је међу оснивачима Трећег канала. Са националне телевизије је отишла деведесетих година кад је, како каже, укинут стандард професионалног телевизијског новинарства на РТС (а то се, сматра, до данас није променило). „Окидач” је био велики опозициони концерт априла 1992. на Тргу републике у Београду, „Не рачунајте на нас“”

– На концерту је било око 50.000 људи које смо окупили против рата, међу њима и многе познате личности из целе Југославије, а у Дневнику РТС је представљен као забава за 5.000 људи. Улетела сам код Милорада Комракова, тадашњег уредника информативног програма РТС, и питала га на шта то личи. Он је само ћутао. Последица организације овог концерта је био, заправо, завршетак моје каријере. Тада сам схватила да је све то што радим немогућа мисија, да рокенрол више никога не интересује – каже Дуца, која је, ипак, и у педесетој остала рокерка у души, верна музици бунтовника и својој дечачкој фризури.

Њен главни пројекат за будућност је да ужива у животу колико може. Да ради оно што јој прија и онолико да јој не буде тешко. Да нађе добру страну свега. Поручује: „Мој мото је да док трајеш, трајеш до краја”.
.....

Рок концерт у соби

Једно од најлепших сећања је прослава мог осамнаестог рођендана: у мојој кући је, пред педесет људи, први пут је наступила група „Хипнотисано пиле” у којој је бубњеве свирао Гиле. Хит песма је била „Магдалена”.

Хладна телевизија

О телевизији сам рано сазнала да је хладан медиј: љубила сам телевизор јер је мамин лик био на њему, али она ми није узвраћала пољубац!

Двострука личност

Одрасла сам као двострука личност, између грађанског васпитања и комунистичког окружења. Била сам дете „из фине куће” а са собом увек вукла неке панкере. А кад ме питају која ми је политичка оријентација, кажем: „Ја сам рокер”.

Смрт рокенрола

Нема више ТВ емисија које прате рокенрол, радио програми га не подржавају, људи не знају да то постоји. То је културни злочин који је учињен на просторима бивше Југославије. Убијени су креативност, инвентивност, жеља да се изрази другачије мишљење.

Лажне ТВ звезде

Као малу родитељи су ме учили да увек правилно говорим и јасно изговарам речи. Трудила сам се да то пренесем и на своје слушаоце и гледаоце, уосталом, култура говора је била предуслов за наступ пред микрофонима или камерама. Данас су акцентовање и дикција спикера и водитеља, нарочито на телевизији, катастрофални. Имамо ТВ звезде којима нико не може да каже да греше, не слушају лекторе. А и зашто би, кад добијају паре због добрих силикона, а не због доброг језика и свог професионализма. Мислим да је ствар у томе што данашњој телевизији недостају врхунски, строги редитељи, какав је некада био Јован Ристић.