Дрво живота и света

„Када се на крају живота нађем пред Анђелом смрти, мислим да ћу га без роптања следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће. Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!“, у књизи „Хиперионски есеји” писао је генијални Мађар Бела Хамваш, описујући биљку као отворено биће и живи у два света, подземном, где су мртви, и надземном, где се налазе душе, и где је дух. У цвећу је препознавао суштину душе, са кореном у тами, и стремљењем ка светлости. Према мишљењу овога филозофа, цвеће, које мушкарац, као жртву, често дарује жени, означава управо ту отвореност бића, када се полови стапају, и жена постаје мушкарац, а мушкарац постаје жена. Тако се постиже пун круг рађања и умирања у љубави, и где је све „округло, круголико, као свет, као Сунце, као цвет“.

Феномен биљке, као чуда и тајне, оне вечите човекове тежње ка естетском, сакралном и идеалном, флоре, која је и инспирација за митологију и најразличитије светковине и култове, разматрала је Мирјана Поповић-Радовић у својој књизи „Митолошки речник биљног света, митске приче о биљу” (издање Грађевинске књиге). Ова опширна студија бави се подједнако историјом културе и религије, као и „књигом живота“ и „душом света“, релацијама које постоје између Земље и Универзума, између небеских и земаљских енергија.

„У свим митологијама света наилази се кроз ритуале и култове, кроз празновања, на поштовање светог дрвећа и светих биљака. Иако се ово поштовање различито манифестовало у најразличитијим митологијама, заједничка им је била најстарија представа о божанској моћи саме природе у њеној укупности. Биљке, су, наиме, биле најизразитија потврда такве божанске суштине природе и живота у њој. Реч је о времену метаморфозе у циклусима праћеним рађањем, умирањем и поновним рађањем, васкрснућем”, пише ауторка у уводу књиге.

Савршенство природе, оличено у биљном свету, сакралном царству тишине, инспирисало је, како пише Мирјана Поповић-Радовић, античке филозофе, од Аристотела и Сократа, преко Декарта, до Њутна. Надахнуло је и научнике наших дана, који истражују „емоционалне реакције биљака“, као живих субјеката, те окренутост човека ка укупности природе.  

„Међутим, то чудо, о којем је реч, често је невидљиво. Иако су биљке биле свуда око човека, њихов раст из семена био је у непрестаној интеракцији са Сунцем и Месецом, са водама и њиховим кружењем у атмосфери, од чега су зависили годишњи циклуси природе. У ствари сам живот. Тајновитост тог кружног тока је остајала. Метаморфоза, која се ритмично понављала под утицајем  светлости, изазивала је, као и дуга, „ретко естетско искуство”, сматра ауторка.

Књига „Митолошки речник биљног света“ показује везу растиња са душама предака и умрлих. Јапански ками – духови боравили су у биљу, у дрвећу, од чега је данас остало празновање дивље трешње, а заштитна средства у српској митологији, била су у вези са божанством светлости и стварања, богом Видом.

Сазнајемо и то да су се древне Кибелине свечаности односиле у свом симболичком значењу на путању Сунца, а да су биле везане за рано пролеће и буђење природе и растиња. Обредно се одлазило у шуму и секао се бор. Наиме, према легенди Кибела је због неверства казнила вољеног Атиса, из чије крви су никле љубичице, али затим је казну преиначила и претворила га у бор, симбол бесмртности.

Посебан одељак у књизи посвећен је биљним свечаностима. На пример, у неким селима у Енглеској и данас је обичај да младићи на Мајски дан беру пролећне гранчице и пре сванућа их стављају на праг изабраница. „Подсећање на место цвета као свечаног знака у људском животу, од рођења, преко рођендана, венчања, и сахране, када се одаје пошта души букетом цвећа и венцима, потврђивало је у временском току нераскидиву везу човека и биљке.“ Тако је било у старој Грчкој, Египту, Јапану, Кини.

Дрво живота је у свим митологијама било и Дрво света, и расло је у рајском врту, а према речима ауторке, у том смислу најизразитија била је старозаветна повест о изгону Адама и Еве из раја. Према различитим легендама, ово дрво живота могли су да буду палма, смоква, јабука, или чак и лимун, као и дрво поморанџе. Тумачећи култ сакралног дрвећа и светих биљака, Мирјана Поповић-Радовић наводи податак из Епа о Гилгамешу, у којем овај јунак биљку вечног живота проналази на дну мора, али бесмртност губи када му је украде змија. Људи су током историје веровали у заштитну улогу биљака од чини и урока, у њихову магичну моћ.

Митске приче о дрвећу и цвећу пружају најфантастичније податке. „По предању су звуци са Орфејеве лире, у тренутку када је туговао за Еуридиком, деловали на околину толико интензивно да је у близини тога места изникао брест.“ Цимет је био лековит и у таоистичким обредима, као и у српској народној медицини. Занимљива је прича о тополи, која је као свето дрво била посвећена Персефони, богињи природе, те пролећном буђењу растиња.

„Чак и њен назив на енглеском poplar, потицао је од people, народ, па је тако топола постала симболичка ознака републиканаца. По казивањима, у време Француске револуције 1848. тополе су пресађене из вртова на травњаке париских улица, као знак учешћа народа. Када јер Наполеон дошао на власт, наредио је да ове тополе поваде и спале“, пише Мирјана Поповић-Радовић.

Биљке су живе, оне поседују тајне, пате и воле, као и ми. Да ли ћемо се с пролећем уздржати од опасне игре брања цвећа, где, како каже Хамваш, „душа саму себе кида и уплиће у венац“? Отуда је разумљив хаику – „Пред белом хризантемом маказе за тренутак оклевају“.

---------------------------------------------------

Где ја стадох, ти продужи

Како каже др Мирјана Поповић-Радовић, „Митолошки речник биљног света” писала је више од седам година, док је за тему многозначности биљног света била заинтересована још од универзитетских дана.

– Помагала сам свом професору Воји Ђурићу, чувеном шефу катедре за Општу књижевност на Филолошком факултету у Београду, који је радио на дешифровању Чајкановићевог недовршеног рукописа „Речник српских народних веровања о биљкама”, јединој студији ове врсте код нас. Професор Ђурић успео је и да објави ову књигу у Српској књижевној задрузи, а када сам му наговестила да желим да се и даље бавим тим проблемом, рекао ми је: „Где ја стадох, ти продужи, ако можеш”. Почетком деведесетих живела сам у Јапану, и тамо сам трагала за погодном литературом о културолошком и општем значају биљака, које се посебно данас у свету интердисциплинарно изучава.

Наша саговорница докторирала је на тему „Српска кратка прича, њени извори у митској прошлости и најзначајнији представници”. Објавила је око две стотине књижевних студија и есеја у земљи и иностранству, па је по позиву постала члан-оснивач Међународне асоцијације књижевника и истраживача кратке приче 1992. у Ајови у САД.

Објавила је књиге: „Естетика кратке приче”, „Српски витешки кодекс”, „Српска митска прича”, „Поетика свакодневног”, „Књижевна радионица изгнанства Милоша Црњанског” и друге.