Стругање плоче

Као што је ,,Политика” већ писала, поред службеног улаза у Дом омладине у Београду истакнуте су три нове спомен-плоче, посвећене донаторима и иницијаторима реконструкције тог здања. То су градска управа, секретаријат за културу, агенција за инвестиције и влада САД – односно, како је то тамо наведено, амерички народ. Стара спомен-плоча, на којој је писало да је Дом омладине отворен 1964. године, на иницијативу тадашњих власти и уз подршку Јосипа Броза Тита, темељно је избрушена, односно избрисана. Да ли је реч о лековитом забораву или о насилном брисању историје?

Најпре треба рећи да је корисно заборављати зато што је заборав интегрални део сећања. Можемо се сећати само ако смо кадри да заборављамо. Губитак искуства и сећања јесте део свакодневне нормалности. Памћење није никакво егзактно складиште него динамички процес прилагођавања променљивој стварности. Утолико јесте и заборав услов прихватања новог. Ф. Ниче је упозорио да без заборава нема живота, среће ни будућности. Само су јаки кадри да заборављају. На сличан начин је и амерички филозоф Р. Емерсон описао великог војсковођу као онога који у тријумфу одмах заборавља све оно кроз шта је прошао.

Организовани заборав је нешто друго. Није то спонтани него намерни чин. Носе га интереси. Француски филозоф Е. Ренан је уочио да нацију чине групе људи ,,које имају многе заједничке ствари, али које су и многе ствари заједнички заборавили”. Зато у политици заборав и јесте срачунат. Овде постоје два облика ,,прописаног заборава”. Код првог то је осуда успомене (damnatiomemoriae), а код другог је одлука о несећању милост и опрост, амнестија. Први заборав руши споменике, уклања трагове постојања и изгони појединца из друштвеног памћења. Заборавом се убија мртви владар.

Код амнестије, пак, заборав је повезан са извесним признањем кривице. Овај облик помиловања може бити користан када група одлучи да особу растерећену кривице лиши и ,,рђавих сећања”. Заборавом се решава проблем који се јавља након грађанског рата, када друштво треба поново интегрисати после снажних политичких промена (мирење франкиста и антифранкиста у Шпанији). Још су стари Грци одбацили митски налог о вечном памћењу и заменили га налогом о потреби заборава. Први налог је 1945. поново враћен у патосу библијске заповести ,,Никада не заборављај”. И данас ЕУ препоручује незаборав холокауста.

Како се снаћи код ових опомена? Шта чинити? Треба ли заборављати или памтити? Лета, река заборава, јесте лековита, али не лечи све, упозорила је А. Асман. После грађанског рата, када се поставља хитни проблем реинтеграције претходног противника, заборав јесте лековит јер осигурава грађански мир између победника и поражених. Тако нпр. буде првог дана након избора када се заборављају борбене пароле, па непомирљиви ривали постају партнери.

Али другачија је ситуација између џелата и жртава јер овде трајно опстаје асиметрични однос насиља. Асиметрија насиља између окрутних џелата и беспомоћних жртава продужава се у асиметрију сећања, јер џелати заборављају недело, док жртве трајно чувају сећање на властито трпљење. Зато се ова асиметрија не може елиминисати заједничким заборавом него само заједничким сећањем. Овде на место заборава, као облика свладавања прошлости, треба да ступи заједничко сећање и чување прошлости. Комисије за истину и помирење у Јужној Африци биле су на пола пута између сећања и заборава. Опомињале су да се треба сећати злочина, али и да треба обуздавати одмазду. Манделин циљ је био да отвори заједничку будућност сукобљеним странама, али и да жртвама призна трауматично трпљење.

Чему сва ова теорија? Баш ничему. Она не може објаснити поменуте страначке зидарске радове у центру Београда. Стругање плоче као класични damnatiomemoriaeостаће робусна метафора партијског пеглања историје у дигиталном 21. веку. Налик ратној ,,патриотској”, и поратна ,,демократска” монтажа прошлости јесте кич.