Пали на кромпиру

Стигло време за вађење кромпира у Србији. У "Агротакову" из Горњег Милановца успела садња, добар семенски материјал набављен па на њивама родило кромпира "до неба". Директор радне јединице Петар Пантовић проценио да ће га бити најмање тридесет вагона. Следствено томе, на време је почео да размишља и да предузима кораке како да на њиве изведе раднике који би га прикупили и утоварили у тракторске приколице.

Логично је било да се прво на видним и прометним местима у граду излепе огласи са позивом за сезонски рад на њивама ове компаније. Без ограничења броја заинтересованих. Уместо дневнице или сатнице, истакнута је цена по килограму прикупљеног кромпира: динар и четрдесет пара. Ко се разуме, зна да је то добра цена. Вредан радник за дан може да прикупи око две хиљаде килограма. Они спорији, мање вични, не мање од тоне. Значи, дневно, ако се хоће, може да се заради од 1.400 до 2.800 динара. Њива је већ била тракторски припремљена, кромпир је плугом дигнут на површину земље и само је недостајала радна снага да га покупи и утовари.

– Када сам видео да за неколико дана практично није било одзива, иако је њива крај града и мада је понуђена добра цена, решили смо да се огласимо у локалним медијима. У новинама, на радио и ТВ станици. Вртео се наш оглас с позивом више дана, али, ћорак – прича директор Пантовић.

Иначе, у општини Горњи Милановац има више од пет хиљада људи на евиденцији незапослених. Сваки девети грађанин је без прихода у овој некад огледној општини која је служила за пример српским нерадницима.

– И, шта се десило? После силне медијске кампање на локалном нивоу, за рад на вађењу кромпира пријавило се укупно – петоро радника. Словима и бројем – 5. А нама је требало десет, двадесет пута више. Шта сам могао него да седнем у ауто и кренем у околна села. Да прикупим, анимирам људе да раде и зараде. Стигао сам тако и до Пожеге и до Косјерића, и чуо нешто што ме је поразило. Сви власници њива с кромпиром и осталим поврћем кубуре с радном снагом. И то дебело. Нема ко да скупи род, убере плод – вајка се Пантовић.

Следећи Пантовићев потез је био да обиђе милановачке средње школе. Да са директорима уговори да ученици у оквиру школског програма "друштвено користан рад" изађу на њиве и уз дружење, песму и шалу покупе кромпир да не пропадне. Заузврат, његова фирма би ђацима платила екскурзије, купила неопходне књиге, сносила поправку и ремонт котларница... Директори се замислили, консултовали, саветовали, а време је пролазило. На крају су одустали од овог пословног и примамљивог предлога с образложењем да би "то неко могао да протумачи као искоришћавање деце".

Ту су, већ, Пантовић и остали, иако у чуду, морали да хитно реагују, да кромпир не пропадне. Извели су административне раднике, њих тридесетак, и уз тек покојег "надничара" покупили вагоне и вагоне кромпира. И спасили да ствар, то јест род не пропадне.