Pali na krompiru

Stiglo vreme za vađenje krompira u Srbiji. U "Agrotakovu" iz Gornjeg Milanovca uspela sadnja, dobar semenski materijal nabavljen pa na njivama rodilo krompira "do neba". Direktor radne jedinice Petar Pantović procenio da će ga biti najmanje trideset vagona. Sledstveno tome, na vreme je počeo da razmišlja i da preduzima korake kako da na njive izvede radnike koji bi ga prikupili i utovarili u traktorske prikolice.

Logično je bilo da se prvo na vidnim i prometnim mestima u gradu izlepe oglasi sa pozivom za sezonski rad na njivama ove kompanije. Bez ograničenja broja zainteresovanih. Umesto dnevnice ili satnice, istaknuta je cena po kilogramu prikupljenog krompira: dinar i četrdeset para. Ko se razume, zna da je to dobra cena. Vredan radnik za dan može da prikupi oko dve hiljade kilograma. Oni sporiji, manje vični, ne manje od tone. Znači, dnevno, ako se hoće, može da se zaradi od 1.400 do 2.800 dinara. Njiva je već bila traktorski pripremljena, krompir je plugom dignut na površinu zemlje i samo je nedostajala radna snaga da ga pokupi i utovari.

– Kada sam video da za nekoliko dana praktično nije bilo odziva, iako je njiva kraj grada i mada je ponuđena dobra cena, rešili smo da se oglasimo u lokalnim medijima. U novinama, na radio i TV stanici. Vrteo se naš oglas s pozivom više dana, ali, ćorak – priča direktor Pantović.

Inače, u opštini Gornji Milanovac ima više od pet hiljada ljudi na evidenciji nezaposlenih. Svaki deveti građanin je bez prihoda u ovoj nekad oglednoj opštini koja je služila za primer srpskim neradnicima.

– I, šta se desilo? Posle silne medijske kampanje na lokalnom nivou, za rad na vađenju krompira prijavilo se ukupno – petoro radnika. Slovima i brojem – 5. A nama je trebalo deset, dvadeset puta više. Šta sam mogao nego da sednem u auto i krenem u okolna sela. Da prikupim, animiram ljude da rade i zarade. Stigao sam tako i do Požege i do Kosjerića, i čuo nešto što me je porazilo. Svi vlasnici njiva s krompirom i ostalim povrćem kubure s radnom snagom. I to debelo. Nema ko da skupi rod, ubere plod – vajka se Pantović.

Sledeći Pantovićev potez je bio da obiđe milanovačke srednje škole. Da sa direktorima ugovori da učenici u okviru školskog programa "društveno koristan rad" izađu na njive i uz druženje, pesmu i šalu pokupe krompir da ne propadne. Zauzvrat, njegova firma bi đacima platila ekskurzije, kupila neophodne knjige, snosila popravku i remont kotlarnica... Direktori se zamislili, konsultovali, savetovali, a vreme je prolazilo. Na kraju su odustali od ovog poslovnog i primamljivog predloga s obrazloženjem da bi "to neko mogao da protumači kao iskorišćavanje dece".

Tu su, već, Pantović i ostali, iako u čudu, morali da hitno reaguju, da krompir ne propadne. Izveli su administrativne radnike, njih tridesetak, i uz tek pokojeg "nadničara" pokupili vagone i vagone krompira. I spasili da stvar, to jest rod ne propadne.