Слободно време између жеље и терета

Слободно време – мигољи се из спектра тема за површне разговоре и постаје некима жеља, некима бреме. Запослени, обрвани обавезама и плановима, вапе за одушком и често коментаришу: „Ех, да дан траје 38 сати, било би времена за одмор, дружење, изласке…” Супротно томе, немали део беспослених јадикује да их слободно време уби, да не знају шта ће са вишком сати у предугој обданици која им је највећи непријатељ откако су изгубили посао. Сијасет је оправдања за траћење тренутака који би се уз мало труда могли претворити у незабораван провод, онај који уноси ведрину у суморну свакодневицу.

Потрошачима слободног времена престоница нуди небројене могућности да живот обогате пријатним искуствима, улепшају га, озаре, али је знатно мање суграђана који ту прилику користе, а више оних који је преспавају. Резултати малог истраживања „Политике” (препоручљиво је спровести га у кругу пријатеља и упоредити резултате) показују да одрасли у „најбољим” тридесетим и четрдесетим једва чекају да се домогну кревета и утону у сан после радног дана. Све се мање друже, што оправдавају радним временом које нема прецизиран крај и готово увек краде сате који би требало да буду слободни.

Вештима у „хватању кривина” на послу не измичу прилике да са пријатељима или колегама скокну на паузу и тако направе слободно време и када га немају. Многи су се извештили и у дописивању са пријатељима у току радног времена посредством чет програма и друштвених мрежа, а тренутке нерада радо жртвују за поене у онлајн компјутерским игрицама. И не само у канцеларији, већ и код куће. Даме бирају „Конкистадор” игру у којој се тражи знање, мушкарцима је пријемчивија „Лара Крофт” – „пуцачина” као и „Каунтер страјк”.

Поред толико балона, сала, спортских центара у којима се пика фудбал, млади очеви се нерадним данима радије опредељују за дриблинг, додавања, шутирање на гол – џојстицима, играјући ПЕС. Убијају време и картањем, али у виртуелном покерашком друштву. Онда не чуди што су клинцима играонице као друга кућа, додуше не свим.

Времешни су изгледа креативнији од већине Интернетом омађијане деце, тинејџера и одраслих који сваки слободан тренутак проводе пред екраном рачунара – забаве и испуњавања слободног времена ради.

Суграђани трећег доба, под условом да је време лепо, махом прекраћују доколицу партијама шаха, шетајући градским парковима, зурећи у реку с калемегданске терасе, поредећи цене на градским пијацама, чекајући у реду код лекара и када им није заказан преглед, дружећи се са унуцима... Не противе се увреженом мишљењу да када оду у пензију не треба више ништа да раде, него само да одмарају. Појединима је гушт да се у градском превозу возе од почетне до последње станице и назад у потрази за саговорником – беже од дангубљења у кући и око куће, вожњу не плаћају. Потребу да се мрдну из кварта у којем живе многи немају.

Када заврши смену у перионици аутомобила на Вождовцу, Иван П. (25) са радног места одлази у оближњу кладионицу. Попуни тикет, и „сели се” 500 метара даље, у свој стан, где „у хоризонтали” проводи послеподне. Са првим сумраком, враћа се у кладионицу, где га чекају другари – сваке вечери. Седе и пију кафу или пиво, понекад седну за покер апарате. Ако им се баш „заглављује”, касније иду у „самишку” на ћошку где купују дволитарске флаше пива, па – правац код неког од њих на „гајбу” где се седи и пије до ситних сати...

Читав живот ове екипе одиграва се између две аутобуске станице. Разлог томе је отрцана констатација „нема се пара”.

Товари блага нису потребни за рекреативно пливање, фитнес тренинге, вежбање јоге, аеробик, савладавање борилачких вештина, часове плеса... а заблуда је да се у слободно време спортом баве они који имају вишак пара и енергије, као што многи мисле. Позоришне представе, концерти, биоскопске пројекције нису непознаница суграђанима који се труде да доколицу замене угођајем, а често у слободно време (уз радио и читање новина) добију улазнице гратис.

Није немогуће издвојити новац за викенд ван Београда, код пријатеља или на сеоском имању. А није потребно отићи из центра престонице да би се побегло из градске вреве. Знају то суграђани који су у језгру главног града, по препоруци пријатеља, открили несвакидашње кутке мира ушушкане међу вишеспратницама где када се сместе имају осећај као да су отпутовали.

На једно од могућих „путовања” сваког четвртка одлазе „хобисти” сликари, вајари, графичари... који граде уметничка дела у слободно време у арт центру „Мали Монмартр”. Како за собом затворе улазна врата атељеа и стану пред штафелај, стигли су у уметничку четврт Париза, међу пријатеље. Свира лагана музика, боја испуњава белину сликарског платна, у паузама се пије „кир”, мешавина белог вина и сирупа од боровнице – баш као на Монмартру. У међувремену се рађају уметничка дела и пријатељства.

– Моја ћерка годинама слика у овом атељеу. Видевши колико је атмосфера опуштајућа и пријатна, и сама сам почела да долазим на часове. Од тада је прошло две и по године и не планирам да бројим колико ће их још проћи. Имам приватну фирму у којој радим пре подне, после подне проводим са децом, иначе доста читам и одлазим у позориште, најмање времена имам за дружење са пријатељима, али једном недељно дозволила сам себи разоноду у Монмартру – не испуштајући сликарску четкицу казала је Габријела Ђикић.

Споменка Крајчевић, преводилац и књижевник, не крије да је тренутке чисте среће доживела у овом атељеу.

– Као млада сумњала сам у свој ликовни таленат и само зато завршила сам светску књижевност, у животу касније била преводилац, новинар, писац и тек када сам одгајила дете, стигла где сам хтела у каријери, случајно сам открила овај амбијент. Кроз прозор су се видели штафелаји и то ме је привукло. Бављење уметношћу из хобија је љубав и успех. Када сте стваралац имате страх од резултата, а сликањем из љубави се бавим без суровог присиљавања и такмичарског духа. Остварила сам давнашњу жељу, осетила чисту срећу, са стручним усмерењем младе даме Маше Ђуричић чије слике кад видите у излогу пролазите кроз прозор – појаснила је Споменка Крајчевић.

До арапског континента „путују” стални гости „Наргила кафеа 1001 ноћ”, заљубљеници у готово ритуално испијање чаја припремљеног у турском чајнику, сервираног у стакленим чашицама. Не мање уживају у гутљајима арапске кафе из филџана уз незаобилазан мирис ароматизованог дувана. Све то у оријенталном амбијенту оплемењеном пригушеним светиљкама из Турске, јастуцима из Сирије, музиком из Туниса, више од 20 укуса „шише”, који су стигли из Египта...

– Нисмо пушачи, али наргиле су посебан ужитак који себи повремено приуштимо и присетимо се путовања и најлепших месеци живота у иностранству. Прву наргилу сам купила у Либији, научила сам како се припрема ароматизован дуван у Њујорку где сам живела у арапској четврти... Доста успомена нас везује за ужитак у оријенталном амбијенту који напокон имамо прилику да проживимо кад имамо слободног времена и у Београду – коментарисале су готово углас сестре Оливера и Жељка Максимовић, делећи угођај и тренутке опуштања са пријатељицом Тањом.

Готово са сваког краја планете по сувенир је стигао у Удружење светских путника у некадашње послератне собе за послугу. Данас је то један од омиљених кутака за дружење више од двеста чланова „клуба” и на хиљаде студената, глумаца, сликара, пословних и „обичних” људи... пријатеља куће из свих крајева света. Гости живописне галерије крцате експонатима из различитих култура и историјских периода, тврде, не дангубе – истински уживају. Надохват руке су им збирке старих стрипова, књига, скулптура, декоративних предмета, намештаја... које претендују да буду проглашене антиквитетима.

А колико је неоткривених места и начина да се у Београду победи доколица?

– Не постоји на једном месту сабрана понуда активности за квалитетно коришћење слободног времена. Не постоји адресар ни портал где је детаљно изложено каква је понуда у граду, које се активности нуде, колико то кошта, када се заинтересовани могу пријавити, на који број се могу распитати… Зато се и трудимо да краја месеца покренемо сајт „Моје слободно време” – најавила је Мирослава Павловић, из грађанског удружења „Потрошач”, које од прошле године реализује пројекат „Путевима инспирације – слободно време и како га искористити”.

Миленија Симић-Миладиновић