За три месеца 60 конкурса

Сликари глетују зидове, модни дизајнери продају гардеробу у бутику, а електроинжењери одлазе у иностранство. Ово је слика наше стварности, судећи према „Политикиној” мини анкети у београдској филијали Националне службе за запошљавање, где на посао чека 15.267 власника факултетске дипломе.

Када је уписао Факултет ликовних уметности Мирко Херцег (52) је сањао да буде сликар и да живи од сликарства. Међутим, стварност га је демантовала, па је до сада лепио плочице у купатилима београдских богаташа, уводио кабловску телевизију, копао, зидао...

– Два пута сам радио кратко у струци као замена у школи, па у радној књижици имам само годину и 20 дана стажа. Невоља са мојом струком је у томе што не постоји лиценцирање. Данас и домаћице могу на парчету чаршава да сликају, а људи слике купују само кад крену на свадбу – рекао је за „Политику” Херцег.

У холу националне службе за запослене срели смо двадесетчетворогодишњу Александру Лепојевић. По занимању је професор енглеског језика и књижевности, а док чека радно место уписала је мастер студије. Каже, могуће је и да докторира с обзиром на понуду.

– Тренутно радим као замена у једној школи и имам 40 одсто фонда часова. У априлу се професор враћа на посао и ја остајем и без тих примања. За три месеца од када сам дипломирала послала сам око 60 радних биографија. Нико никада са мном није разговарао – објашњава Александра Лепојевић и истиче како је „спустила све критеријуме” када је реч о жељеном радном месту. С обзиром на то да је из Власотинца и да у Београду живи приватно, посао јој је неопходан како би подмирила основне трошкове живота.

– Распитивала сам се и, верујте ми, ни у мом родном месту нема посла за професора енглеског – каже наша саговорница.

Слична је прича и годину дана старије Љиљане Ћирковић, модне дизајнерке из Лознице.

– Диплому сам добила пре два месеца, па још увек нисам изгубила наду да ћу пронаћи запослење. Међутим, искуства мојих колега нису баш оптимистична. Изгледа да у Србији нема потреба за услуге модног дизајнера, па неки од њих раде у бутику као продавци – прича за наш лист Љиљана Ћирковић и додаје да би се радо вратила у родни крај када би тамо било могућности за запослење.

А да стручњаци и даље напуштају Србију говори и пример Београђанина Марка Филиповића (26). У априлу 2010. године је завршио Електротехнички факултет и то двојни смер: нанотехнологију и биомедицину. Сада је на мастер студијама и каже да ће вероватно напустити земљу и потражити посао у Немачкој или Енглеској:

– Изгледи за посао овде су никакви. Она места која постоје већ су заузета, а ја заиста нисам учио да бих радио нешто ван струке.

В. Дугалић