Много знају, али не умеју да раде

Иако је у једном кратком периоду изгледало да ће се у високом образовању Србије догодити значајне промене, ипак већина младих и даље право са факултета умаршира у неку од филијала бироа за незапослене. Чекајући годинама на посао у струци, они прихватају послове на црно који су обично недовољно плаћени, раде ван струке, а они којима „прекипи” транзиција, која никако да се заврши, своје скупо плаћено знање однесу „на извол’те” у земље Европске уније или Америку и Канаду. Да поново школујемо стручњаке за извоз, недавно је приметио и први човек просвете др Жарко Обрадовић.

Прошле недеље је Универзитет у Београду као и сваке године предложио нове уписне квоте – које се (мање-више) нису мењале најмање деценију и по. То значи да ће и у овом уписном року остати много празних клупа на физици, пољопривреди или хемији, а да ће се индекс више тражити на правима, економији и медицини, иако чак и поједини декани ових факултета, стручњаци с тржишта рада, послодавци, министри, непрекидно понављају да такав распоред снага није у складу с потребама тржишта рада. Упркос томе, Министарство просвете обично без много интервенција „аминује” предлоге факултета, који су с друге страни „заковани” хроничним недостатком новца и последњих година дозволом Комисије за акредитацију, а у којој се наводи колико тачно студената факултет може да има у складу са простором, наставним планом и бројем наставника.

– Високошколски систем не даје оно што привреди треба, па се млади уместо за рад школују за берзе запошљавања и седење код куће. Када један образовни систем није усклађен са потребама привреде, онда свршене средњошколце или дипломце морамо додатно да обучавамо, то траје и по годину и по дана и то јако много кошта, што би био издатак и за неке богатије привреде – каже Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца Србије.

Он каже да се привреда мора озбиљније консултовати уместо да рецимо имамо велики број приватних високошколских установа које су оријентисане ка атрактивним областима попут маркетинга и менаџмента, а готово никако ка производним делатностима. На наше питање да ли факултети и високе школе консултују послодавце приликом формирања уписних квота, Атанацковић одговара – недовољно.

Саша Радуловић, консултант за инвестиције и порески систем, и Милан Кнежевић, потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа, слажу се да је неопходно укинути црно тржиште и реформисати пореску политику, јер немамо довољно послодаваца, а оно што имамо „убијамо” пореским наметима. Они кажу и да је највећи проблем младих приликом запошљавања раскорак у ономе што знају и вештинама које су потребне.

– Пут од образовања до запошљавања у овом тренутку представља прави лавиринт и ја као родитељ имам проблем како да своју децу усмерим. Законски оквир није дефинисан, образовни профили су из прошлог века, репродукују се дипломе, а не знања која траже послодавци, образовање се третира као трошак, а не ако инвестиција. Постоји потреба за новим профилима, а појединих уопште нема на тржишту рада. Истраживања показују да тренутно просечни запослени има између 40 и 45 година, није додатно образован и није флексибилан – каже Видосава Џагић, потпредседница Привредне коморе Србије.

Драган Ђукић, директор Сектора за посредовање у запошљавању и планирању каријере Националне службе за запошљавање, каже да две трећине анкетираних послодаваца сматра да радна снага у Србији није довољно компетентна, да је потребно да студенти имају више праксе и да се често догађа да млад човек не зна шта је завршни рачун, а има диплому Економског факултета.

Др Десанка Радуновић, председница Националног просветног савета и дугогодишња професорка Математичког факултета, каже да је чињеница да се уписне квоте одређују према простору и кадру који факултети имају, а не према потреби друштва. По њеном мишљењу, било би логично да држава прво искаже потребе за одређеном врстом студија и онда да их и финансира.

– Ја не бих ишла на систем државног финансирања, осим за онај мали број најбољих и социјално угрожене и маргинализоване групе. Не треба измишљати ништа ново, у већини земаља је развијен систем кредита који је некада постојао и код нас. Дакле, сви треба да имају могућност кредита које би враћали након дипломирања и онда не би сваке јесени имали проблем са самофинансирајућим студентима. Прво је речено – Болоња, на буџету су само они са 60 бодова, а онда је спуштено на 48 бодова, јер неки нису довољно реформисали систем. Зашто толерисати то што неки факултет није добро протресао своје програме и применио Болоњу, зашто их не притиснете да ураде свој посао како треба? И мастер студије су сад јако деградиране, држава их не финансира или финансира у врло ограниченом броју, па ће деца морати сама да издвајају новац – каже др Радуновић.

То што немамо стратегију, по њеном мишљењу, није ограничавајући фактор, нешто се може променити и без ње, као што смо и у закон унели низ новина. На наш коментар да су и факултети криви што нису више повезани с привредом, она одговара да је чињеница да немамо развијено тржиште и да то јесте један зачаран круг, али да излаз ипак постоји.

– Ви сада имате школовање великог броја младих који одлазе напоље, уложили сте много, а друштво нема никакве користи од тога. У реду, немамо стратегију, али знамо да желимо у ту Европу, а Европа има разрађене системе, има развијено тржиште, има визију који ће стручњаци бити потребни за 10 и 20 година… Наша деца ће бити на том тржишту, дакле, ми их школујемо за Европу и зашто то не искористити, уграђујући и неке наше специфичности, попут, рецимо, оријентације на пољопривреду – сматра председница НПС-а.

Сандра Гуцијан