Да ли бог мрзи жене

Пошто се и после овог 8. марта јасно испоставило да су сви аргументи за потчињавање жена лажни, шта преостаје мизогиним типовима?

Ништа друго, и ништа мање, него да се позову на ауторитет који и данас – после више од три миленијума јудаизма, 20 векова хришћанства и 1.400 година ислама – изазива респект широм света: на религију и бога.

„То је божија порука. Морам да третирам жене као нижа бића јер је тако записано у мојој Светој књизи“, могао би да каже једнобожачки верник.

Ако је тако, а често јесте, онда се одговор на питања ко је и када женама ускратио многа права крије у религији, њеним светим књигама и догмама.

Да ли бог мрзи жене? Или их барем не третира равноправно?

Биће да јесте, и то још од библијских времена. Господ, мушкарац, прво је створио човека, мушкарца, а потом од Адамовог ребра и жену, пише Књига постања.

Утврђујући свој ауторитет, господар Адам рече: „Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека“ (2:23).

Сви важни верски текстови написани су у време када је на жене гледано тек нешто боље него на стоку за вучу. Понашање жене је у старим временима било строго ограничено, не много друкчије од кодекса кога се данас држе авганистански талибани. Ортодоксна тумачења положаја жене од тада се махом нису мењала.

Јудаизам је изразито вера мушкараца. Он је тај који посредује између жене и бога. Стари завет откриће да је у јеврејском друштву неудатој жени било забрањено да без дозволе напушта очев дом, а да је удатој жени било забрањено да напушта мужевљев дом. Власништво се са оца преноси на мужа.

Имале су мало или нимало ауторитета. Нису могле да сведоче на суду, да се појављују на јавним местима, да причају са странцима. Биле су „нечисте“. Морале су да буду забрађене. Стари завет помиње да мушко дете вреди пет, а женско три шекела.

Жене, остало је до данас, не могу да буду рабини, иако је јудаизам подстакнут идејама просветитељства и секуларизацијом друштва у 19. веку почео радикално да мења свој однос према женском питању.

Ипак, и данас у Јерусалиму заједница харедима, ултраортодоксних Јевреја, има посебне снаге реда које тероришу младе жене које разговарају с мушкарцима или откривају било које делове тела.

Упадају у њихове куће, терају их да, одвојене, седе у последњим редовима аутобуса. Недавно су киселином испрскали једну 14-годишњу девојчицу.

Божија мизогинија преплиће се и кроз хришћанство. Од католицизма и православља до мормона. Истина, није обавезно да вера директно промовише идеје о субординацији жене, али на потчињавање гледа благонаклоно, дајући му неку врсту „светости“.

Хришћанска црква, која је израсла из јудаистичке традиције, много тога је забранила женама упркос томе што се жена као праслика Бога појављује у Христовој причи о изгубљеној драхми (Лука 15:7-10).

У првим данима када се ширила Исусова револуционарна мисао, мушкарац и жена су третирани равноправно, мада су сви апостоли само мушкарци. Галатима посланица Светог апостола Павла (3:28) можда је најпознатији пасус Новог завета који промовише разнолику равноправност:

„Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу“.

Када је већ дошло време слободе, када је престао прогон хришћана и када је бити хришћанин значило престиж и привилегију, кључна места у животу цркве заузимају мушкарци. Теолози су подељени око тога да ли су неки делови Новог завета касније дописани.

Попут поруке апостола Павла у Посланици Ефесцима (5:22-24):

„Жене! Слушајте своје мужеве као Господа. Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тијела. Но као што црква слуша Христа тако и жене своје мужеве у свему“.

Како год, није потрајало дуго, а Црква се вратила старим хебрејским рукописима и поново успоставила подређен статус жене. Многи хришћански теолози, од светог Августина и Томе Аквинског до Мартина Лутера веома се погрдно изражавају о женама. Инквизиција и прогон вештица нису били случајни.

Католичанство и православље женама посебно ускраћујући право да буду рукоположене. Тек од 17. века протестанти баптисти и квекери први праве заокрет, омогућавајући женама свештенички позив. Данас га следе и англиканци, али не и друге хришћанске доминације.

Ако се зна да данас постоје жене рабини у Америци и жене имами у Мароку, излази да је хришћанство задржало веома конзервативан став наспрам равноправности полова.

Ватикан, али и исламисти, воле да кажу да третман жене у друштву није лошији, само је „друкчији“. Методично побијајући женска права, Црква жену прикива за кућу, убацује је у замку кухиње и брачног кревета.

„Место жене у свету за последњих две хиљаде година није се нимало изменило“, пише часопис „Истина“, издање Православне епархије далматинске. „Све оно чему учи Свето писмо, чему учи Црква, и даље је животно и актуелно, и место жене у свету остаје неизмењено“.

Покојни патријарх Павле јесте био скроман и јесте живео у складу са својим ставовима, али знао је да буде веома конзервативан, чак реакционаран:

„Покривање главе је симбол покорности жена мужу и Цркви, то је знак власти мушкарацанад женама, то је принцип узвишености и части“, тумачио је 1998. у тексту „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“.

Узвишености? Части?

Иако исламска света књига Куран јасно каже да су мушкарац и жена једнаки, они у исламу имају различите улоге, права и обавезе које регулише шеријат, исламско законодавство.

Куранска сура Ан-Ниса (4:1) каже да су мушкарац и жена иста душа. Жена није створена зарад мушкарца. Штавише, створени су на благостање једно другом.

У пракси, посебно у земљама које се придржавају шеријата, много тога је друкчије. У Курану лепо пише да муж има право да удари жену. Недавно сам гледао видео-клип у коме неки улема даје прецизна упутства да – какве ли хуманости према жени – треба избегавати ударце по глави.

У Нигерији је својевремено трудна девојчица од 13 година, коју је отац убацио у проституцију, добила 180 удараца бичем. Државни тужилац само је рекао: „То је Алахов закон, и немамо зашто да бринемо“.

У Ирану су од 1983. до 2002. жене ухваћене у превари каменоване до смрти. Члан 104 казненог закона чак је прецизирао да „камење не сме да буде превелико па да особа умре погођена с једним или два камена, нити сме да буде премало па да не потпада под дефиницију камена“.

Октобра 2008. девојка Ајшо Ибрахим укопана је на фудбалском стадиону у Сомалији до врата у земљу и каменована до смрти пред више од 1.000 гледалаца.

Када се побуне, а жене свих конфесија се против таквог третмана буне веома гласно, религиозни мизогинисти их претећи упозоравају да немају право на протест. „Место жене у свету остаје неизмењено“.

Потом су се појавили нежнији апологети вере. Тврде да су женомрсци само погрешно интерпретирали свете књиге, оне које говоре о љубави, саосећању, доброти.

Тако, бранећи бога, морају да лажу поводом онога што су Свевишњи и његови пророци имали да кажу о женама.

Нема сумње да у свим религијама постоје људи који су, теолошким тумачењима, успевали да улепшају слике које је бог давао женама у својим светим књигама.

Зар није боље бити поштен па признати шта у њима заиста пише. Није време за табуе који нас окружују. Биће да бог баш није волео жене.