Сиромаси са пуно пара

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Магазин „Форбс” је прошле недеље, као и сваке године у ово време, објавио своју педантно истражену листу светских богаташа, што чини већ 25. годину заредом. Почело се додуше с милионерима, али у међувремену, цена улазнице на овај списак је порасла, квалификација је милијарда долара.

Списак је детаљан, методологија његовог састављања подробно објашњена, бројеви који описују богатство тих 1.210 појединаца су такви да изазивају вртоглавицу – све укупно, заједно су богатији од економије четврте економске силе света, Немачке!

Али у свему недостаје једна димензија: нема помена о томе како се ти људи осећају, какво је значење богатства за њихове свакодневне животе, да ли са бројем милијарди расте и њихова лична срећа, како је то кад неко не мора да брине за оно што је свакодневна преокупација највећег броја људи на свету: како платити рачуне, доћи до предмета жеља, обезбедити сутрашњицу.

Одговор на ова и још нека питања о радостима и (евентуалним) дилемама богатства покушала је да обезбеди студија Центра за богатство и филантропију Бостонског колеџа, уз помоћ новца једног од најпознатијих светских богаташа, Фондације „Бил и Мелинда Гејтс”. Њихово истраживање спроведено је само у Америци, на веома директан начин: кроз упитник у којем су одговоре о свом просперитету, сами испред својих компјутерских екрана, давали сами богаташи.

Добијено је око 500 страница јединствене документације, коју је социолог Бостонског колеџа Пол Шервиш описао као „изузетан узорак признања, мемоара и правдања”. Аутори студије се додуше ограђују како она, стриктно гледано, није репрезентативна, јер се заснива само на одговорима оних који су пристали да се анонимно исповеде о свом богатству (одговорило је њих 165, који су у просеку „тешки” по 78 милиона долара, плус два милијардера).

Прилику да завири у налазе добио је магазин „Атлантик”, док ће Центар из Бостона поједине делове студије у долазећим месецима објављивати „на рате”. Оно што је међутим, посредством „Атлантика”, постало већ познато, довољно је занимљиво да је прошле недеље – док је у Вашингтону још у току било надвлачење Обамине владе са конзервативном опозицијом око кресања државне потрошње, а у савезној држави Висконсин републикански гувернер синдикатима ускратио историјско право на колективно преговарање – постало допунска литература за разумевање Америке.

Истраживање није само потврдило клише из ТВ сапуница да „и богати плачу”, него и први пут проверило максиму анонимног циника да „паре не могу да купе срећу – али могу да је изнајме”.

Укратко, уместо да буду апсолутно задовољни, безбрижни, испуњени и слично, амерички милионери и милијардери су пре „изгубљене душе” које још нису сигурне да им оно што су већ стекле обезбеђује спокој. У просеку, за финансијску сигурност, треба им, по сопственим проценама, бар још четвртина више од онога што већ имају.

Новца, дакле, никад довољно, али ни више пара не доноси више среће, постаје на неки начин оптерећење. Иако то, из перспективе оних који су уверени да никад неће постати богати може да изгледа лицемерно, и богаташки статус је разлог за бриге, страхове и стресове.

Један од учесника у истраживању, у одговору на једно од укупно 15 питања из упитника, каже да је његова највећа аспирација „да воли бога, породицу и пријатеље”, али да се неће осећати финансијски сигурним све док на рачуну не буде имао милијарду долара.

Један од закључака истраживача тим поводом јесте да „људски мозак очигледно нема капацитет да се носи са превише новца, а да жели више чак и кад постане очигледно да је богатство пре терет него задовољство”.

Други је да бити „фантастично богат” – посебно у случајевима када је богатство наслеђено, а не зарађено – не доноси већу сатисфакцију од стања „умереног” просперитета.

Међу осећањима које су овом истраживању навели богати јесу и жалбе да им је богатство ускратило право да се на било шта жале, јер страхују да би их околина због тога прогласила неумереним и незахвалним. Сматрају и да им је богатство препрека да успостављају односе поверења и искрености са другима. „Питам се колико би људи са којима се дружимо то наставило да не мисле да нешто од нас могу да добију”, написао је један богаташ.

Један од реализатора овог истраживања, психолог Роберт Кени каже да екстремно богатство може његовом поседнику да „одузме основне радости живљења”. По његовим речима, они се, између осталог, не радују празницима зато што сви од њих очекују да дају екстремно скупе поклоне.

Богатство доноси и породична искушења. „Ми настојимо да нашу децу васпитамо да буду нормална, да науче да нешто раде, али како да од њих тражимо да, на пример, покосе траву, кад имамо баштована”, жали се други богаташ.

И тако редом: све у студији упућује на дијагнозу коју је давно дао један такође анонимни циник: „Имати пуно пара је бедан начин да се буде богат.” Кад су колачи на столу сваки дан, нестане апетит за колачима: могућност да се себи стално угађа, да се испуњавају све жеље, одузима психолошка задовољства богатства: кад луксуз постане нешто нормално, престаје да буде луксуз.

Сироти богаташи – са којима би се, упркос њиховим јадима, сви мењали.

На начин како је то у своје време дефинисао Пабло Пикасо: „Желео бих да живим као сиромашан човек са пуно пара.”