Грејање на 10.000 тона отровних ауто-уља

Примитивни метод рециклаже ауто-уља у Србији изгледа овако: уместо да се тај канцерогени и мутагени отров шаље на прераду, он се продаје као ложиво за котларнице.

Чак 90 одсто искоришћених мазива углавном заврши у земљишту или води, где их изливају радници ауто-сервиса, не марећи за то што литар употребљеног уља загади милион литара воде. Једва неколико промила се носи на праву рециклажу.

То је суморни биланс истраживања о томе шта се дешава са десет до петнаест хиљада тона моторних уља, колико се годишње употреби у Београду. У читавој држави, реч је о 65.000 тона, наводи се у истраживању Технолошко-металуршког факултета, представљеном јуче у Секретаријату за заштиту животне средине.

Овако лоше стање ће потрајати јер је тешко успоставити систем надзора.

Прописи налажу да сервиси воде евиденцију о свакој капљици уља које прође кроз њих и предају га сакупљачима који ће мазиво одвести на третман. Рафинерија Београд има технологију за прераду уља, док су цементаре заинтересоване да употребљеним моторним уљем ложе своје погоне, који развијају довољно високе температуре да су у стању да до нешкодљивости разграде опасне хемијске састојке. Ти договори се још склапају, а Рафинерија Београд чека да веће количине уља коначно опет почну да пристижу. Деведесетих година прошлог века она је практично престала да ради, зато што није добијала мазива, а стање се до данас није много поправило.

– Неопходно је и да инспектори озбиљно приону на посао и проверавају радње у којима се остављају отпадна уља. Незгодно је што је надзор над опасним отпадом поверен републичким инспекторима, а њих нема много и није им лако да стигну до свих сервиса. Било би упутно да се део надлежности пребаци градској еколошкој инспекцији – објашњава професор др Ђорђе Јанаћковић, са Технолошко-металуршког факултета.

Проблем сервисима, као што су се пожалили неки од власника јуче у Секретаријату за заштиту животне средине, јесте и то што сакупљачи од њих наплаћују преузимање уља, мада га после продају постројењима за прераду, а још ће ускоро почети да добијају девет динара по килограму прикупљеног отпада као субвенцију републичког Фонда за заштиту животне средине. Уз трошак за сакупљаче, сервиси морају набавити и посуде за сакупљање уља, док су они који имају више од 500 литара годишњег промета обавезани и да направе место за привремено складиштење. То нису огромне паре. Али, јесте издатак, уместо којег је пријатније продати буренце уља за двадесет до тридесет евра, колико оно кошта на црном тржишту.

----------------------------------------------------

Завера ћутања ауто-сервисера

Ауто-сервиса има на сваком кораку, али пошто нема њиховог јединственог регистра, једини начин да им се уђе у траг је „пешачко” теренско истраживање.

– Млађи сарадници на истраживању крстарили су по граду. Најзад смо направили листу од око 350 сервиса и доставили им упитнике, напоменули да је попуњавање добровољно и да због одговора неће трпети последице, али чак ни после тога више од стотину власника није хтело да одговори – наводи др Ђорђе Јанаћковић.

Пошто је малим приватницима било исувише скупо да сами превозе опасан отпад до већих одобрених складишта или у погоне за прераду, неколицини сервиса су пре две године подељене посуде за сакупљање и привремено складиштење искоришћених мазива. Фирме са лиценцом за транспорт носиле су тај отпад до постројења где уље може бити прерађено. То су још били први кораци пилот пројекта управљања овом врстом отпада у Београду.

– Крајем прошле године организовали смо и обуку за сервисере. Али, одазвало их се тек десетак. Они и даље уче, али круг заинтересованих се не шири – признаје др Јанаћковић.