И име мењају да би избегли плаћање алиментације

За 12 година колико је прошло после развода, од бившег супруга није добила ни динар. О алиментацији, том заслуженом новцу који би јој помогао у издржавању њихове две кћерке може, нажалост, може само да машта. Некадашњи стуб породице, отац њене деце, али ни држава нису јој помогли да добије тричавих 2.000 динара месечно колико је суд одредио за алиментацију. Када је одлучила да се избори правним путем и поднесе тужбу против бившег мужа, четрдесетогодишњу С. А. из Београда засуле су серије претњи, ухођење, непрестано позивање...

– Проблеми су искрсли јер се он обавезао да ће алиментацију исплаћивати на руке, а то никада није чинио. Тражила сам од суда да се одлука преиначи, али решење се ни после две године није назирало па сам на крају одустала. Све проблеме сам бацила под тепих јер, осим тога што ми није било пријатно да ме неко прогони, нисам имала ни могућности да путујем до Војводине где су се одржавала нова рочишта или да плаћам адвоката. Живим на минималцу, радим два посла како бих издржавала породицу, подстанар сам откако сам се развела... Он је међувремену добио још двоје клинаца и, како сам начула, њима од пре годину дана плаћа издржавање, тако да сам одлучила да и ја добијем своју битку – уверена је ова самохрана мајка.

Због развода, сваке године у Србији готово 5.000 малишана остане да живи са једним родитељем, а често и без алиментације. Углавном су мајке оне које покушавају да приволе бивше мужеве да месечно одвајају новац за децу, али има и очева који гаје малишане без овакве врсте финансијске помоћи. Један од њих је Петар Сабо из Панчева који, после 20 година брака и четири године откако је разведен, од некадашње супруге није успео да добије никакав новац за издржавање деце.

– Тужио сам је, али пошто није запослена нити је власник имовине, новац није стизао. Сада нико не зна где је она, а суд и полиција трагају за њом. Огорчен сам, љут и нажалост беспомоћан – јада се Петар.

У Удружењу самохраних мајки, које броји 837 родитеља међу којима су и 32 оца, потврђују да редовно наплаћивање алиментације никада није ишло глатко.

– Тек један, највише два одсто наших корисника уредно уплаћује новац. Несавесни родитељи имају свакојаке изговоре, а неки од њих су „немам ни за себе”, или „тај ћеш новац сигурно трошити на такси и шминку”. Има и оних који заснују нову породицу па их деца из претходног брака више не интересују – објашњава Душица Радишић, оснивач Удружења самохраних мајки.

Додатне компликације ствара и бракоразводна парница која може трајати и више година. Родитељи старатељи, у највећем броју су то мајке, ни не знају да за то време могу да траже привремену меру за исплаћивање новца ради помоћи за дете.

– Има примера када се супругу чим напусти породично огњиште губи сваки траг, па мајка не може да оствари социјална примања, право на дечји додатак, а камоли алиментацију и то само зато што није разведена – истиче председница Удружења самохраних мајки.

Плаћање издржавања вешто се избегава проналаском рупе у разним законима, понекад родитељи мењају адресу пребивалишта, па чак и име.Доносе потврде да имају минималац, а претходно су склопили пакт са послодавцем који им део примања прослеђује на рачун, а други, знатно већи, добијају у кешу.

Вера Тотић, председница Удружења самохраних родитеља, каже да је тренутно од 570 чланова њих 200 у судским споровима против несавесних бивших супружника.

– Међу њима се налазе и самохрани очеви којих засад има 150. Искуство показује да нешто мање од половине наших чланова избегава да плаћа издржавање детета. Отежавајућа околност је и мали број судија који се бави овом тематиком. Пред судијом се на почетку године нађе од 300 до 500 предмета што је поражавајуће, а временом тај број може само да се повећава. Уз све то, у главном граду постоји само један извршни суд – додаје Тотићева.

Поставља се питање како деца из ванбрачних заједница које несавесни родитељи нису признали стичу право на алиментацију. Адвокати кажу да је најпре потребно да мајка покрене тужбу по којој отац мора да призна очинство јер је то основ за издржавање.

Марко Опачић, из адвокатске канцеларије „Радивојевић”, подсећа да постоје два система по којима се алиментација плаћа.

– Први се примењује код запосленог родитеља. Фирма са рачуна скида износ од 15 и 50 одсто од укупних примања. Уколико отац одбије, улази се у поступак принудног извршења када му се одбија од плате и то највише две трећине од укупног износа. Тада родитељ често одлази у иностранство, пребацује имовину на друго лице – наводи адвокат Опачић.

Последња мера приликом убеђивања несавесних тата или мама да плате издржавање јесте – кривично гоњење.

Како подсећа Драган Вулевић, начелник одељења за управно-надзорне послове Министарства рада и социјалне заштите у области породичне заштите, минимална сума издржавања износи 18.871 динар месечно, односно 674 динара дневно.

– Неплаћање алиментације је кривично дело за које је запрећена казна затвора. Суд родитељу који не издржава дете изриче условну казну, рачунајући да је то довољна санкција која може позитивно деловати на родитеља да почне редовно да измирује своју обавезу. У неким случајевима то има ефекта, а у другим то је само мотив да се пронађу ефикаснији начини да се обавеза давања алиментације избегне – закључује Вулевић.

-------------------------------------------------------

Због издржавања бивше жене живи са 5.000 динара

Пензионер А. М. из Београда прави је пример савесног оца. Када је одлучио да изађе из брачне заједнице, предложио је супрузи да од својих примања одваја 25 одсто за издржавање деце. Понуду није прихватила, бракоразводна парница је трајала, а у међувремену је суд на основу потврде из бироа за запошљавање и оскудне медицинске документације утврдио да она баш и није способна за рад.

– У прве две године самоиницијативно сам за породицу одвајао 25 одсто од примања, а на средини процеса изречена ми је и привремена судска мера у корист бивше супруге, коју она чак и није тражила, тако да сам био у обавези да издвајам трећину пензије. Жалио сам се суду па је мера укинута. На крају парнице судија је донео одлуку да ипак морам тих 30 одсто од примања да препустим бившој супрузи, уз додатних 30 процената за издржавање. Да бих помогао у школовању деце, подигао сам својевремено и кредит који још отплаћујем, морао сам да имам новца за адвокате. И сада када ми пензија легне на рачун, 60 одсто иде бившој супрузи која живи са сином који је запослен и ћерком, део на отплату кредита, део на комуналије и подстанарску кирију, па ми за основне животне потребе остаје око 5.000 динара – образлаже савесни отац и пензионер из Београда који је сигуран да је у току процеса био сам против свих.