Партнерство са Охајом у нашем интересу

– Разумем бојазан дела наше јавности да се можда нешто крије иза државног партнерства са Охајом, међутим, та бојазан уопште није оправдана. И раније сам сасвим јасно понављала да ту нема никаквог скривеног циља, него да ми сматрамо да је то партнерство и у нашем интересу. То није само сарадња између две војске, већ између две државе, и зато није реч само о војној већ и о цивилној сарадњи са Охајом. У досадашњим искуствима земаља које су развијале сличне програме са САД, пракса је показала да се та сарадња развијала од војно-војних, преко војно-цивилних до цивилно-цивилних односа партнерства – каже за "Политику" помоћник српског министра одбране Снежана Самарџић-Марковић.

– Ако и будемо слали своје трупе у мировне мисије, ми ћемо их слати због интереса наше земље и искључиво на основу одлуке нашег парламента, где седе изабрани представници наших грађана. Нико други нема могућност да пошаље наше трупе у иностранство. Учешће у међународним операцијама подршке миру значајно доприноси угледу државе у свету. Такође, то је део наше војне традиције.

• Када ће Споразум о статусу снага потписан са америчком владом бити доступан нашој јавности?

– Обичај је да се такви споразуми ратификују у скупштини, па да после тога буду доступни и јавности. Тај документ није никаква мистерија, и ја сам неке чланове већ цитирала на једној телевизији да бих показала да је сврха тог споразума успостављање државног партнерства. Тај споразум регулише привремени боравак снага (дакле, возачке дозволе, телекомуникације, комуналне услуге и слично), а не стални боравак. Дакле, нема ни говора о успостављању војних база. То је типски споразум, који су САД потписале са многим земљама у свету.

У Националној гарди Охаја добро је регулисан статус подофицирског кора. Желели бисмо да се статус подофицира и код нас побољша. Интересантан је и њихов концепт активне резерве, што не значи да ћемо га примењивати и код нас. Сама могућност размене искустава је за нас веома значајна, а од нас зависи која ћемо решења применити у процесу реформе.

• Када се говори о успесима у реформи, шта сте посебно истакли у разговорима са челницима Нато приликом недавног боравка у

– Добили смо потврду да смо у реформи доста одмакли, као и признање да је препознат рад и труд који на том плану улажемо. То је, пре свега, резултат дипломатске офанзиве Министарства одбране.

Говорило се о резултатима оствареним на плану интеграција и досадашњем раду у оквиру Групе Србија – НАТО за реформу одбране, на пример, о радном столу у оквиру којег се ради на моделу за професионализацију војске. Разговарали смо и о реформи војног школства и његовој интеграцији у цивилне структуре. Имамо уговор са Факултетом за безбедност, а са Универзитетом су разговори у току да у складу са Болоњском декларацијом војно школство интегришемо у цивилни образовни систем. Затим, о увођењу новог начина планирања и буџетирања, као и конверзији непокретности.

Ту је, на пример, Мастер план за отуђење некретнина које поседује војска, који иде својим током без корупције и афера. Списак вишкова војних непокретности може се наћи и на веб-сајту Министарства одбране, не желимо да више буде икаквог простора за нејасноће. Продаја се одвија преко Републичке дирекције за имовину, а новац иде кроз рачуне који су проверљиви. Формирали смо у министарству комисију која ће министру предложити где ће се новац утрошити. Цео процес је транспарентан, а информације доступне јавности. Такође, током наше посете Бриселу ревидиран је Прилагођени програм сарадње (Tailored Cooperated Program), који представља оквир сарадње наше земље са НАТО, у нашу корист.

• Колико смо још далеко од Партнерства за мир?

– С професионалне тачке гледишта, ми смо спремни да већ сутра постанемо члан и учествујемо у свим активностима Партнерства за мир. Нама је у Бриселу још једном јасно потврђено да смо ми, кад је у питању ниво капацитета и техничких услова, веома узнапредовали у тој сарадњи, много више и од неких земаља чланица. Разлози који спречавају наше чланство јесу искључиво политички, а то је сарадња са Хашким трибуналом.

• Шта можемо очекивати од даљих интеграција?

– Кроз интеграције можемо ојачати безбедност наше земље. Добијамо шансу да постанемо део широке заједнице која крупним корацима иде према повећању стандарда, стабилизацији региона, свему што је добро и за наше грађане. Предвидив правац развоја земље утиче на побољшање укупне ситуације у земљи, нарочито на повећање директних страних инвестиција.

• Да ли би већи проценат жена у војсци допринео остваривању тих циљева?

– Давањем већих права и већих могућности женама, такође, стремимо ка стандардима који већ постоје у земљама с којима се повезујемо. На војним академијама изучавају се вештине ратовања и преговарања, у овом другом женски приступ свакако може пуно да допринесе.