Колико ђака, толико и пара

У новом систему финансирања по ученику новац који ће школа добијати зависиће пре свега од броја ђака, али и од броја одељења, годишта ученика, наставног плана и програма, локације школе, наставе на мањинским језицима… То значи да неће сваки ученик коштати исто и да ће узимати у обзир и величина школе, врста грејања, густина насељености места у којем се школа налази, квалитет путева…

Директор и школски одбор одлучиваће о потребном броју запослених на основу буџета, наставног плана и програма, величини и броја одељења. Да не би било великих разлика, плате ће бити одређиване на националном нивоу, а износ који ће школе добијати зависиће и од броја ученика с посебним потребама и броја ђака који долазе из социјално угрожених средина.

Др Десанка Радуновић, председница НПС, на чији је предлог и представљен овај нови концепт финансирања предуниверзитетског образовања, сматра да је добро да се на време чује шта је то што се припрема и евентуално дају неке сугестије, како после не би било непријатних изненађења.

По речима државне секретарке у Министарству просвете др Тинде Ковач Церовић, ово је само добра полазна основа на којој ће се још радити, а у радној групи биће и представници Министарства финансија и локалне самоуправе, јер се мора видети како ће то тачно да  функционише и који су капацитети, будући да и општине и директоре очекује повећан обим посла.

Пилот пројекат би, по очекивању стручњака Министарства просвете, требало да крене следеће школске године, а према кровном закону о образовању, финансирање по ученику заживеће од школске 2014/15. године.

Како објашњава др Розалинд Левачић, консултантпројекта „Пружање унапређених услуга на локалном нивоу – ДИЛС” Министарства просвете и професорка Универзитета у Лондону, основни циљ који се жели постићи је транспарентни систем финансирања школа, затим праведност и ефикасност у расподели новца, већа укљученост родитеља и локалне заједнице…

– У новом систему директор и школски одбор планираће буџет школе, а директор ће уз помоћ рачуновође управљати буџетом и запошљавати раднике. Постоје два система финансирања: директно – када новац долази директно на рачун школе и општина не може да га преусмери и индиректно – у којем су општине посредници. Ја препоручујем овај други модел за Србију, јер је код првог неопходан добро развијен информациони систем, што није случај у вашој земљи – објашњава овај експерт Светске банке и каже да је тренутно таква ситуација да неке општине учествују у суфинансирању и то раде коректно, док неке не учествују уопште.

Она каже и да ће богате и сиромашне општине добијати различите износе новца од државе (од 80 до 100 одсто), а да ће општине онда финансирати остатак. По њеном мишљењу није добро да се локалној самоуправи дозволи потпуна самосталност, јер то може довести до тога да богате општине дају школама више пара, што је неправедно према школама и ученицима у неразвијеним регионима.

– У Великој Британији, где живим, овај систем добро функционише и то већ 20 година, а као успешан се показао и у Бугарској, Литванији, Словачкој, Грузији, Јерменији, Естонији, Мађарској – каже Розалинд Левачић. С друге стране, пилот пројекат није био успешан у Азербејџану у периоду 2005–2007. година, а слично је прошао и у осам покрајина у Румунији.

Чланови НПС, међутим, изражавају бојазан да ће у читавој причи страдати мале и сеоске школе и да ће све зависити од тога како су дефинисани критеријуми по којима ће се додељивати новац.

– Оно што наставнике плаши у овом систему јесте да ће нам плате бити исте, дакле и ономе који има 20 ученика и колеги који ради у сеоској школи са петоро ђака. Ако ће то бити тако, поставља се питање чему онда нови систем финансирања – пита Бранислав Павловић, председник Синдиката образовања Србије.

„Увек нам увале нечији модел који баш у тој земљи не функционише”, наставља Павловић и додаје да поуздано зна да је Словенија, која нам је врло слична, одбила овај систем, а да је у Бугарској 20 одсто људи остало без посла. По његовом мишљењу, овај систем може да се примени у средњем образовању, где су школе ипак сличније, али не и у основном.

Др Стеван Станковић, професор Географског факултета скептичан је када је у питању нови концепт финансирања, јер како каже, „не знамо ни колико нас има у Србији” – министарство говори о 107.000 просветних радника, синдикати о 128.000, а званична статистика о 135.076 просветара.

– До 2002. године без становника је остало 27 насеља, а од тада још десетак. Општина Чукарица има 16 основних школа, колико их је на територији општине Зајечар. Повећао се број пограничних и самим тим неразвијених општина. Ко ће одређивати квалитет путева, у многим местима још имамо макадам, а у Војводини и летњи пут. Бојим се да улазимо у непознато с много непознатих, а онда ће се то множити по некој формули – каже др Станковић.

Иако је експерт Светске банке рекла да ће у новом систему због више надлежности одговорности директорима следовати и веће плате, чланови НПС питали како ће се набавити додатни новац за све то када се већ годинама готово цео буџет за образовање троши само на плате просветних радника.