Заслужили бар постхумна признања

Прошле недеље у Управи за спорт одржан је састанак са представницима спортских савеза на којима су саслушана њихова мишљења о Уредби о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта, коју је донела Влада Србије 27. јула.

Повод су била мишљења да Уредба није обухватила све оне који су дали "посебан допринос развоју и афирмацији спорта ", јер су изостављени освајачи медаља на светским и европским шампионатима (пре свега) у олимпијским спортовима. Уредба, познато је, предвиђа да национална признања и доживотне новчане надокнаде примају само освајачи олимпијских и параолимпијских медаља, светски рекордери у олимпијским спортовима и освајачи медаља на шаховским олимпијадама.

Ставови да су, например, светски шампиони, поготово вишеструки бар једнако заслужни за промоцију спорта (али и земље што у Уредби није наведено) као освајачи олимпијских медаља, су сасвим разложни.

О томе ускоро требало би да се изјасне Олимпијски комитет, Министарство просвете и спорта и његова Управа за спорт, а коначну одлуку имаће Влада, која ће сопствену процену доносити и на основу материјалнх могућности, међутим једно проширење листе добитника националних спортских признање не изискује више новца из буџета...

О њему, међутим, није било речи на састанку у Управи за спорт. Нико се није сетио великих асова, освајача олимпијских медаља, који више нису са нама и на које се Уредба не односи...

–  Национално спортско признање додељује се у виду дипломе спортисти 15. фебруара на Сретење, Дан државности Србије, а прати га доживотно месечно новчано примање. То је, јасно, за живе спортисте освајаче медаља, међутим шта је са онима који су нас нас напустили? И они су подједнако заслужни за наш спорт, - сматра Ђорђе Перишић, који је 4. новембра 2004. на седници Председништва нашег Олимпијског комитета, изнео је иницијативни предлог да наши најбољи спортисти, освајачи олимпијских медаља добију државна признања и доживотне новчане награде за све оно што су учинили за афиормацију нашег спорта и наше земље.

И садашња активност у спортским савезима и Олимпијском комитету Србије, којом се утврђује број освајача олимпијских, параолимпијских и шаховских медаља потврђује да се о асовима који су преминули не води рачуна, јер за сваког кандидата за Национално спортско признање тражи се, уз доказ о освојеном трофеју, копија личне карте, држављанство и извод из матичне књиге рођених који није старији од шест месеци...

Због тога предлажемо да се Национално спортско признање (диплома или плакета) постхумно додели и оним освајачима медаља који су преминули, односно њиховим породицама, или ако их нема, спортским савезима. Они су та признања заслужили.

--------------------------------------------------------------------------

Кандидати за постхумна признања

На Сретење 15. фебруара 2007. године Национална спортска признања, ако се усвоји ова иницијатива, постхумно би требало да добије 30 освајача олимпијских медаља.

То су ватерполисти Милан Мушкатировић (Токио 1964. "сребро") и Зоран Јанковић (Токио 1964. "сребро"; Мексико 1968. "злато"), кануиста Милан Јанић (Лос Анђелес, 1984. "сребро"), кошаркаши Радивоје Кораћ (Мексико 1968. "сребро"), Трајко Рајковић (Мексико 1968. "сребро") и Рајко Жижић (Монтреал 1976. "сребро"; Москва 1980. "злато"; Лос Анђелес 1984. "бронза"), рвач Рефик Мемишевић (Лос Анђелес, 1984. "сребро"), рукометаши Слободан Мишковић (Минхен 1972. "злато") и Чедомир Бугарски (Минхен 1972. "злато"), џудиста Радомир Ковачевић (Москва 1980. "бронза") и читава једна фудбалска репрезентација.

То су освајачи "сребра" из Лондона 1948. године, прве "плаве" олимпијске медаље у екипним спортовима Фрањо Шоштарић, Мирослав Брозовић, Александар Атанацковић, Првослав Михајловић, Коста Томашевић, Љубомир Ловрић, Бела Палфи, Јошка Такач, Александар Петровић и Бранко Станковић и Златко Чајковски, који су "сребрни" били и у Хелсинкију 1952. заједно са Тихомиром Огњановим, Бранком Зебецом, Душаном Цветковићем, Милорадом Дискићем, Ратком Чолићем и Здравком Рајковим. "Сребро" су 1956. у Мелбурну освојили Љубомир Спајић и Сава Антић, а "златни тим" из Рима 1960. напустио је Владимир Дурковић.

Неколицина ових освајача олимпијских медаља можда нису имали, тада, републичко држављанство Србије, али су били истакнути чланови клубова из Србије, пре свега Партизана и Црвене звезде.

--------------------------------------------------------------------------

Новчане надокнаде од 1. јануара...

Прво проглашење националних спортских признања, сазнајемо, обавиће се 15. фебруара 2007. на Дан државности Србије, а новчане надокнаде додељиваће се ретроактивно од 1. јануара 2007. искључиво освајачима медаља који имају српско држављанство.

Висина новчаних признања обрачунаће се на основу просечне нето зараде за децембар 2006. године. Освајачи златних медаља примаће у 2007. три ове просечне нето, освајачи "сребра" две и по, а освајачи "бронзе" и светски рекордери по две.

--------------------------------------------------------------------------

Зашто признање нема име?

Национална спортска признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта не носе никакво име, а српски спорт – сигурно – може да понуди велики број спортских асова и спортских ентузијаста који заслужују да највише државно спортско признање понесе њихово име.

Пре свих то су, свакако, Светомир Ђукић оснивач нашег олимпијског комитета и први члан МОК, или Момчило Тапавица, први Србин освајач олимпијске медаље – на Првим олимпијским играма модерног доба...