Вештина самоодржања

„Матица” Горана Петровића је савремена драма са битним траговима комедије чији је главни лик Андрија Гавровић, заставник ЈНА у пензији који одлази да живи у подрум где се одвија комплетна радња. Подрум има симболички смисао, означава заборављена места, простор је сећања или подсвести које треба истражити, сећања на личну, као и на друштвено-политичку историју, конкретно нашу југословенску прошлост. Силазак у подрум се може разумети и као потреба за налажењем мира, сакривањем од суморне свакодневице, тражењем утехе у носталгији за временом Југославије. Сви ликови драме су уверљиви у њиховој сликовитости, животној непосредности, једноставној искрености. А једна од главних наративних линија у комаду – Андријина потрага за изгубљеном матицом са бицикла који треба да поправи и поклони унуку за рођендан, одређује суштину ове драме, њену неусиљену топлину и густу људскост, тежњу да се кроз бујно веристички приказ свакодневице друштвено маргинализованих људи изрази трагична ерозија стандарда наших живота.

Редитељ Рахим Бурхан је изабрао одговарајући стил сценске реализације Петровићевог текста – поетски реализам. Сцена реалистички представља подрум претрпан стварима које, између осталог, означавају југословенску прошлост, од дневних новина до војних униформи и одликовања (сценограф Марија Јевтић). Публика окружује сцену, са три стране, а простор је јако стешњен, помало и клаустрофобичан, чиме се битно појачава емотиван доживљај гледалаца. У позадини се налази платно на коме се, између сцена, приказују различити стилизовани, углавном анимирани, црно-бели снимци који поетски допуњују радњу (видео Душан Ђорђевић). У једној од међусцена се ту емитују анимирани снимци мрдања мишева, док Андрија нервозно шета, чиме се ефектно, симболички, изражава његов немир. Наглашену поетску функцију има и музика која у драмски битним сценама такође појачава емотиван учинак (композитор Влатко Стефановски).

Глумци су усаглашено реализовали сценски концепт поетског реализма. Петар Краљ игра Андрију Гавровића изван шаблона, сведеним, али сасвим изражајним средствима – он је повучен, концентрисан на свој унутрашњи свет одређен разочарањима и потребом да се пронађу одговори. Светлана Бојковић, у улози његове супруге Милене, наступа у нешто другачијем тону – израз њеног незадовољства није унутрашњи, она га не држи у себи већ га испаљује на површину, на пример, када отворено замера Андрији на изборима који су им отежали животе. Горица Поповић, у улози комшинице Предиславковице, још је бучнија и отреситија, предузимљива је и самоуверена у остваривању својих намера. Њен лик, због сировог, тврдоглавог примитивизма који носи, подсећа на оне живописне нушићевске тетке алапаче. У једној сцени Поповићева продорно отвара и другу, рањену страну лика и показује дубину очаја проузроковану препознатљивим друштвено-политичким околностима (њен муж се из рата вратио као инвалид). Ненад Ћирић ствара лик Смиљка Перушине, карактеристично грубог, пензионисаног пуковника ЈНА, врло комичног у тој његовој бахатој ограничености. Саша Торлаковић игра Андријиног и Милениног сина Уроша, неоствареног професора марксизма, Драгана Ђукић Даницу која се појављује у једној сцени, у прављењу комерцијалне представе о Андрији, а млади Урош Ракић, у улози унука, уноси тонове чисте ведрине и животне радости, неоптерећене мукама стварности.

Ликови представе „Матица” су жртве окружења, измрцварени су бројним ударцима система и неодговорно вођене политике, али нису сасвим страдали. Иако на сваком кораку вреба пад у њихово потпуно очајање, то се никада не дешава јер су они прави уметници у самоодржавању, непосустајању, неприхватању коначног слома. Та њихова фасцинантна регенеративност, упорност да опстану у немилосрдном зверињаку друштва, значајна је идејна вредност представе и суптилни подсетник да су ране места кроз која улази светлост и спознаје се истина.