Како сам ја данас

Солун – Људско искуство је епицентар Солунског фестивала документарног филма – Слике 21. века, а оно је засновано на борби за преживљавање у свету који би требало да буде фер и равноправан, а није, у свету у којем би се сви осећали слободним, а нисмо, каже за „Политику” фестивалски челник Димитри Епидес, образлажући суштину више од 250 узбудљивих филмских прича које су већ неколико дана на увиду солунској и интернационалној публици.

Филмови су на Солунски фестивал документарног филма пристигли са свих страна света, са њима и њихови аутори, срдачно дочекивани и испраћени, у чак осам фестивалских дворана у којима публика, пошто окупира сва седишта, радо седи на степеницама или чак стоји. По броју филмова, програмских целина, паралелних догађаја и по броју гледалаца, ТДФ је један од највећих фестивала ове врсте у Европи. Понуђени филмови тематски су разврстани, али сви они, у својој основи, потврђују Џон Грирсонову дефиницију документараца као „креативне интерпретације стварности”. Аутори се опредељују за различите естетске приступе, методолошке оквире и идеолошке правце, али им је заједничка стваралачка страст и жеља да се дође до истине.

– Циљ овогодишњег фестивала је да окупи и на једном месту сабере друштвену свест са уметничким вредностима и естетиком. Филмски ствараоци износе на видело многе ствари које су брижљиво скривене, проматрајући стварности кроз сопствене очи. На пример, филмови из програма „Како сам: Изазови перцепције”, веома су далеко од „клиничких” документараца које смо виђали на тему особа са интелектуалним инвалидитетом. Ови филмови се усредсређују на личности оваквих особа, показују њихов свакодневни живот и борбу, њихове посебне таленте, захваљујући којима они могу да се интегришу у друштво – каже Димитри Епидес.
И заиста, једна од најзанимљивијих тема на иначе бројним панел-дискусијама на фестивалу, управо су људска права особа са интелектуалним инвалидитетом, Дауновим синдромом, аутизмом, развој њихове друштвене и образовне интеграције, опасност од институционалног синдрома, користи од специјализованих образовних центара за овакве особе којима су предрасуде окружења свакодневни пратиоци.

Све ове теме, отворене су гласно и јасно, захваљујући узбудљивим документарним филмовима (укупно их је 30!), међу којима посебну пажњу скрећу „Пекари” младе шкотске ауторке Јасмин Феде, „Били Кид” америчке ауторке Џенифер Вендити, али и филм „Моје име је Сабина” који је о својој аутистичној млађој сестри снимила и режирала славна француска глумица Сандрин Бонер.

„Пекари” Федеове, воде гледаоце у свет омалене, али уникатне пекаре у Единбургу, у којој су пекари млади људи са посебним потребама, прави експерти свог заната, поносни на своје веште руке и укусна пецива која производе уз пуно смеха, међусобних шала на језику знакова – дакле, особе које су на веома хуман начин оспособљене и за самосталан живот, када једног дана од њих оду они који су их највише волели. Филм уједно указује и како резултати могу бити велики када се и својим малим доприносима укључи и локална заједница. „Били Кид” Вендитијеве за тему има Аспергеров синдром (врста аутизма, неуропсихијатријски поремећај), кроз провокативну причу, праву одисеју кроз душу једног америчког тинејџера, који живахно вози бицикл улицама омаленог града не разликујући често стварност од илузија, због чега његове фрустрације расту. Наизменично узбудљив и узнемиравајући, овај филм нуди интиман поглед на свет наизглед неустрашивог младог аутсајдера.

Личности у фокусу овогодишњих „Слика 21. века” су: Сергеј Лозница, украјинско-руски документариста и однедавно и редитељ свог првог играног филма, славна чешка документаристкиња Хелена Трестикова и грчка документаристкиња Кириаки Малама. Њима је фестивал приредио ретроспективе, док су програмски омажи посвећени документаристичком стваралаштву Африке, Мексика и Средњег истока. Током фестивала део времена проводи се и радно, на трибинама посвећеним „Алтернативним формама информисања и демократије”, „Деци у свету одраслих”, као и на конгресу Европске документаристичке мреже и пичинг форуму.