Атомски аларм

Кад се овакве страхоте дешавају Јапану, шта ли тек може да снађе нас остале, жмарац је који, упоредо са јаким саосећањем за пострадале, данас струји светом.

„Земљи излазећег сунца” се догодило незапамћено „помрачење”: први пут у модерној историји је „виша сила” – пустошних земљотреса и цунамија – тако немилосрдно наудила једној индустријализованој сили и баш њу, једину жртву атомског бомбардовања (којим су Американци окончали Други светски рат), изложила новом нуклеарном испаштању.

Док се прва околност ублажава спасилачким и акцијама солидарности, поремећаји на нуклеаркама увећавају зебње и ван граница Јапана.

У страху од „репризе Чернобиља” прорадио је глобални атомски аларм. Убрзано се свуда преиспитују националне и интернационалне мере безбедности. Распон реаговања је рекордан: од „тресе се гора, родиће се миш”, до слутње о „долазећој апокалипси”. 

Усијао се већ дуго ужарени фронт „за” нуклеарну енергију и „против” ње. Лоби присталица тврди да је она „једина реална алтернатива уништавању природе” и нуде нове нуклеарке, „знатно поузданије” од оштећене јапанске, направљене пре четири деценије.

Противници пак уверавају да инцидент показује да свет не сме да се ослони на енергетске творевине чији кварови могу да „осакате живот на Земљи”.

Двобој личи на имитацију некадашњег хладног рата. И сада, као и онда, постоји „равнотежа страха”, добрим делом заснована на комбинацији идејне и нуклеарне моћи. Разлика је у томе што су се својевремено надметали вишестраначка демократија и једнопартијски „комунизам”, док су сада конфронтирана различита премеравања односа економичности и безбедности, усред посртања низа усличњавајућих система.

Неопходна је нова врста коегзистенције, сугеришу познаваоци. Док расте отпор нуклеаризацији, према доступним, не увек усклађеним рапортима, у 29 земаља ради више од 440 реактора, а планира се још 60 и кусур.

Већа је опасност од коришћења фосилног него од нуклеарног горива, сугерише амерички онлајн магазин „Слејт”. У последње четири деценије више од 20.000 људи је погинуло у инцидентима нафтне индустрије и више од 15.000 у рудницима и погонима на угаљ, позива се аутор на податке швајцарских специјалиста.

Томе треба додати, наставља, да је 2000. по рачуници ОЕЦД око милион људи прерано умрло због загађивања ваздуха, у чему је удео отпада класичне енергија био 30 одсто. Биланс, закључује, далеко надмашује број жртава катастрофалног „нуклеарног изузетка” у Чернобиљу који је 1986. однео, према различитим проценама ефеката радијације, бар 4.000, а можда и 93.000 људи.

Страх од нуклеарки је најизраженији, делимично, баш због могућног „бескрајног” зрачења из великих кварова. Стрепње шире и успомене на Хирошиму и Нагасаки, као и наговештаји да би „терористи ускоро могли да изведу и нуклеарни удар”, да би „могло да дође до ракетирања нуклеарних централа”, да се радиоактивни материјал „нашао и на црној берзи”.

У овим тренуцима је најтеже оно што је најпотребније: да се на врућу ситуацију реагује хладне главе. „Гринпис” уверава да треба окончати нуклеарну еру која „прети репризирањем Чернобиља, ствара на десетине хиљаде тона радиоактивног отпада и увећава промет материјала за атомско оружје”.

Треба повећати безбедност нуклеарки (из којих Европа добија 30 одсто своје струје, дупло више од светског просека) а не одрећи их се, јер су неопходне за задовољавање растућих енергетских потреба, чују се савети дела стручњака, уз напомену „Фајненшел тајмса” да „живимо у нуклеарном свету”.

Већина се слаже да ће јапански случај, уз отежавање опоравка светске привреде, довести до бар привременог застоја у коришћењу атомске енергије, што ће повећати и коришћење и цене нафте, гаса, угља а тиме и загађивање атмосфере.

Из доступних анализа помаља се перспектива зачараног круга. Нуклеарке су, последњих година, доживеле нови процват, уз образложење да ће као „најчистији енергетски погон” ублажити удар све скупљег петролеја и чувати природу. Сада их је природа оштетила и наговестила још папреније животне цехове.

Ни ова новост није самоникла. Као и у финансијској кризи, плаћа се цех „алергији” на умереност и рационално трошење. Пожељности никад нису усамљене: уз већу доступност струје, као и кредита, подразумевајуће иду „извесни” ризици. По правилу, као најновијим поводима, у стилу: што не платиш на мосту, платићеш на ћуприји.