Устав према већинској вољи

Кад су се најзначајнији политички прваци, странке и  посланици, после вишегодишњих јалових расправа, најзад споразумели о предлогу текста новог устава, као да су тиме непријатно изненадили оне који изборном вољом народа не учествују у парламентарном животу Србије или то чине у безначајној мери.

Звати устав који ће бити донет једино ако буде потврђен већинском народном вољом – "октроисаним", одиста могу само злуради или пак они који у сопственом самољубљу умишљају да су Богом дана елита одређена да народу "подари" највиши правни акт. Поступак за промену и доношење новог устава, прописан важећим уставом, изузетно је захтеван, али то не значи да није демократски, напротив. Пре ће бити да је недемократско залагање да се Предлог с гнушањем одбаци, а да је демократски доследно да по том, најзахтевнијем поступку познатом данас у упоредном уставном праву, донесемо нови устав који ће, не само по садржини, већ и по начину доношења, оправдано носити демократско обележје. Нови српски устав, који је Народна скупштина једногласно усвојила 30. септембра, требало би, поред (све)моћи власти (што је суштинска улога свакога устава), да заустави и албански сепаратизам у јужној покрајини, одређујући чињеницу да је Косово и Метохија неотуђиви део Србије, као уставно полазиште и уточиште. Да ли је та брана довољна? Вероватно није, али јесте неопходна, уз све остале коју једна демократска власт може да "сагради". Они који заговарају "револуционарни раскид" с тешко оствареним државним и уставним јединством Србије дочекали су нарочито ово уставно опредељење "на нож", тврдећи да је покрајина Косово и Метохија већ фактички независна од Србије, да се она и не пита о њеном будућем статусу и да је заправо реч о континуитету с претходним уставом и режимом. И да је тако, а очигледно није, заговорници овог мишљења превиђају да устав није само највиши правни већ и политички, програмски, акт народа, друштва и државе и да у том погледу означава његова темељна опредељења и стремљења. Али, ваљда је и то демократија – право да се (при)страсно заступа и "види" и оно чега нема, да се увек буде против нечега.

Није нам, наравно, до тога да некритички хвалимо текст новог устава. Иако представља значајан корак напред у односу на претходни, могао је бити и бољи, начелнији, краћи, а опет садржајнији. У језичком погледу могао је свакако бити ваљанији. Можда је аутономију Војводине требало подробније уставно одредити, а не препуштати будућим законским текстовима, што би могло унети несигурност у њен обим и зависност од односа снага у сваком будућем сазиву Скупштине.

Са становишта организације и природе извршне власти, можда је ово била прилика да се преиспита њена "двоглавост", која је у протеклом периоду често знала да буде извор нестабилности, а не равнотеже власти. Али све мане новог уставног текста нису разлог за одустајање од његовог доношења. Напротив, не само зато што у односу на мане претежу његове вредности, већ и због тога што у српском политичком животу тешко да може у догледно време бити таквог "везивног ткива" какво је Косово и Метохија.

Ако народна воља, која треба не само да потврди устав, већ и да буде доказ историјске и државотворне свести српског народа и свих грађана Србије, буде већински исказана, Косово и Метохија ће, без обзира на будући фактички статус покрајине, бити повод и разлог који је до таквог исхода и довео. А искуство сабирања око текста новог устава могло би бити благотворно и за будуће здравље државе и нације.

Верујем да има симболике и у томе што је текст новог устава усвојен у Народној скупштини на дан Светих мученица Вере, Наде и Љубави и њихове мајке Софије. Узвишенијих и вреднијих мотива за његово потврђивање народном вољом, али и у животу народном, у борби за очување његовог косовскометохијског бића и припадности европском цивилизацијском и вредносном кругу, не може бити.

Сарадник на Правном факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици