Тамо ни пси не лају

УАо Нанг сам стигао после двочасовне вожње брзим бродом у једно касно јануарско поподне. Ово је била моја последња дестинација на деветнаестодневном путу по Сингапуру, Малезији и јужном Тајланду, и ту сам планирао да останем пуна четири дана. Намера ми је била да се одморим и посетим мноштво тога што се у овом делу Тајланда може видети – пре свега да што више уживам у рајским плажама.

Краби, главни град истоимене области, није посебно атрактиван, поготово не као двадесетак километара удаљени Ао Нанг. Место се састоји од једног шеталишта дуж Андаманског мора, азавршава градском плажом и путем који иде ка брдима и унутрашњости, односно граду Крабију. На том су шеталишту начичкани ресторани и продавнице, а многобројна одмаралишта су углавном мало завучена на поменутом путу. Међу њима је и „Рајско одмаралиште” (Paradise Resort)у којем сам одсео и добио сјајан бунгалов окружен богатим тропским растињем.Комплекс почиње лепим рестораном  где сам свако јутро обилно доручковао,а завршава дивним малим базеном са тамноплавим плочицама и удобним лежаљкама испод раскошних крошњи палми и банана.

Два острва

Током боравка у Ао Нангу отишао сам на два излета до оближњих острва. Први је био поподневно-ноћни излет који је организовао Емил, Јужноафриканац са дредовима,већ годинама настањен наТајланду. У групи је било неколико Италијана који су се са економском кризом такође овамо преселили, као и пар времешних Аустралијанаца, те млађи руски пар са две мале девојчице. Тура је почела роњењем и посматрањем најразличитијих шарених рибица којима море обилује, купањем, те одласком до острвакоје је обликом стена подсећало на кокошку.

На „острву кокошке” смо чекали залазак сунца, а Емил је кренуо да у огромном лонцу кува на плажи свој специјалитет од морских плодова, рибе и поврћа, све у кокосовом млеку које се овде јако много користи у исхрани. Сунце је полако залазило и тонуло у море, слика је била нестварна, баш као и боје неба које су од златне прелазиле у црвену и онда пурпурну. Упоредо са тим расла је и наша глад коју је мирис јела само појачавао. Пред почетак вечере на песку, један од момака из посаде нашег чамца приредио нам је прави спектакл. Некада је учествовао на такмичењима бацача ватре и сада је пред нама показивао своју вештину: окретао ватрену ужад и вртео запаљене чуњеве. Вечера на песку, под свећама,била је за памћење... А пред повратак у Ао Нанг имали смо још једно – овог пута ноћно купање – интересантно због посебног ефекта светлуцања које су наши покрети руку и ногу у мору изазивали.

Сутрадан смо посетили величанствено острво Пода са предивном тиркизном плажом испред које се пружала висока и усправна стена, као израсла из мора. Било је доста туриста унаоколо – понајвише Руса који су иначе бројни (и) у овом делу света – који су попут мене уживалиу топлом мору и пријатном песку. Ова је тура укључивала и посету једној од најлепших плажа која се зове Пхра Нанг, а поред које се налази и позната пећина.

Кување, па масажа...

Један дан сам посветио – кувању. У обиљу садржаја који се иначе нуде – јахање слонова, сафари, посета водопадима и слично – ја сам изабрао да одем на једнодневни курс припремања и кувања тајландске хране. Курс траје око шест сати, а у мојој групи су били средовечна Бразилка Кристина из Сао Паула, па млада Лора, детективка из Лондона и њен момак Сајмона, те двоје исто тако младих Швајцараца из Цириха. Цели програм започео је посетом пијаци у Крабију (пошто у Ао Нангу нема праве пијаце, већ само класичних радњи или самоуслуга са намирницама) где јепонуда огромна, а оно што може да се види је веома различито од онога што се нуди у нашим крајевима. Почели смо са најразличитијим поврћем, наставили с егзотичним воћем, месом, сваколиком рибом, зачинима, кокосом...

На имању у Ао Нангусу нас већ чекали спремни столови, посуђе, намирнице и плински шпорети, на великом лепо уређеном простору,покривеном због заштите од јаког сунца. Ту смо се опремили кецељама, изабрали шта ћемо да спремамо (свако је бирао по једно од три предјела, супа, главних јела, салата, карија иколача). Наша је „учитељица” малена и симпатична Нут под чијим будним оком почињемо да сецкамо, увијамо, пржимо, кувамо – и то јако успешно. Све што смо тог дана припремили (и онда у сласт појели) било је заиста укусно, чак укусније од било чега што сам појео у ресторанима тих дана. Искуство је било непроцењиво, а на крају смо добили и свако по један мали кувар да можемо да се увек подсетимо на то шта смо све спремали. Рекох, храна је била сјајна, као сто је то уопште храна на Тајланду – укусна, лагана, лако сварљива – но проблем који тек треба да решим ако и када пожелим да код куће спремим то што сам научио јесте где и како наћи потребне, тако специфичне тајландске намирнице.

У Ао Нангу сам отишао и на тајландску масажу која се овде посвуда нуди у десетинама отворених салона који раде пуном паром. Од обиља понуђених варијанти изабрао сам једночасовну традиционалну,по цени од петевра. Масажа је доста снажна, на моменте и груба, али је крајњи ефекат изузетно позитиван:после ње осећао сам се комплетно релаксирано и свеже. А масерка је – на моје чуђење – знала понешто о Србији, јер је двадесетак година раније боравила у нашем „комшилуку”, у Италији и Грчкој.

Путујући по Тајланду видео сам доста паса и мачака. У једном сам тренутку схватио да ниједну од ових животиња нисам чуо да се огласи – пси нису лајали, мачке нису мјаукале, ваљда су се понашали у складу са оним како се понашају и људи овде – Тајланђани су тихи, мирни и крајње неагресивни, па су ваљда и животиње попримиле те особине. Но последњег дана, док сам јео у једном једноставном типично тајландском ресторану с пластичним столицама и столовима на песку, покривеним карираним столњацима, одједном је један пас залајаореагујућина изненадни и бучни долазак некеТајланђанке. Ипак лају,помислио сам,смејући се самом себи што сам у то уопште посумњао...

Димитрије Станковић