Задња пошта – смрт

Одмах после филма "Заставе наших очева" Клинт Иствуд је, као наличје исте ратне приче о чувеној бици на Пацифику и острву Иво Џима (Други светски рат, 1945), снимио "Писма из Иво Џиме", филм на јапанском језику, у целости из визуре јапанских војника под командом генерала Тадемичија Курибајашија.
Са становишта историје америчких ратних филмова у којима се традиционално јасно знало ко су добри, а ко лоши момци, ово је револуционално филмско дело за велико поштовање и дуже памћење. Међутим, уколико се филм анализира сам за себе, уз праћење оног што је аутор унапред сам задао, "Писмима" се може замерити спорост, непотребно велики број понављања војничких рефлексија о сопственој безизлазној судбини али и поенте филма до које Иствуд брзо сеже, а онда је изнова користи и више пута потцртава.

Овај 79-годишњи холивудски џин и класик, глумац и редитељ импресивне и дуге каријере који се у филмовима много пута бавио наличјем херојске културе, очигледно је био фасциниран једном темом те јој је у истој години посветио два филма. Посегао је за сценаријом Ирис Јамашите (косценариста Пол Хегис) који указује на људско лице Јапанаца (у америчким филмовима редовно приказивани као најопаснији и најнесхватљивији непријатељи савезника, нехумани, фанатични, отпорни, методични, организовани...), а темељи се на фрагментима написаних, а никада послатих писама са Иво Џиме (пронађена много касније), јер им је задња пошта била – смрт.

У сценаристичком фокусу су два таква писма. Једно од њих писао је Саиго (Казунари Ниномија), млади обесхрабрени војник који само настоји да преживи како би видео дете које му се у међувремену родило, а друго је оно које открива много тога о заповеднику одбране острва, генералу Курибајашију (изврстан Кен Ватанабе). Он је миран, сталожен официр, притајени американофил (провео неколико година у Калифорнији) који је, за разлику од својих подређених официра и војника, свестан да су жртвовани и одлучан да спроведе стратегију одуговлачења да би жртве биле минималне. Једини начин да то постигне јесте да војнике држи у лавиринтима тунела који су ископани у утроби острва, што узнемирава део подофицирског кадра који, попут Ита (упечатљиви Шиду Накамура), заговарају часни самоубилачки јуриш...

Пратећи неколико заповедних нивоа и међусобне односе војника и старешина, филм добрим делом функционише и као каталог јапанског друштва и традиције. Однос према животу и смрти одређен је општим и личним кодексом части, а "косооки зликовци" постали су људи од крви, меса, страха, трагедије, лоше организованости, недостатка мотивације. Прљави и изгладнели јунаци, који своје сулудо храбре, самоубилачке подухвате чине више из очаја него из оданости цару, отаџбини и идеалима. Публици не преостаје ништа друго до да их бодри, разуме, сажаљева, имајући у стомаку онај, тако добро познат, осећај тежине, муке и бола, а у глави свест о свеопштем бесмислу рата.

Уколико се стави на страну Иствудов похвалан и храбар потез да сними добронамеран филм о непријатељским војницима, не може се избећи чињеница да драматургија "Писама из Иво Џиме", заснована на мозаику епизода, ипак нуди премало садржаја за 141 минут филма и да готово документаристичка непристрасност ауторовог погледа, гледаоцу често ускраћује уживљавање у ситуације.

Због честе стилизације поједине сцене делују преаранжирано, готово метафизички, као да је реч о оностраном а не реалном свету, а то је појачано и ауторовом одлуком да занемари ратне детаље. У смислу реконструкције славне битке, филм је неинформативан (не пружа податке колико је битка трајала, зашто је важна, колико је било мртвих) и нејасан (ко заправо ратује против Американаца, јер су Иствудови јунаци углавном у тунелима), а има и доста празног хода.

Ипак, иако не толико снажна како би се то могло очекивати од аутора који је у врхунској редитељској форми, Иствудова режија је мирна и сталожена, одмерена и непретенциозно самопоуздана, елегантна. За поштовање. Уколико се томе дода и привлачност "испраних" боја филма (сиви тонови који асоцирају на неке од најбољих ратних филмова из периода црно-белог филма), лични доприноси директора фотографије Тома Штерна, надахнутост и упечатљивост глуме јапанског ансамбла предвођеним харизматичним Кеном Ватанабеом, онда се "Писмима из Иво Џиме" од срца може дати препорука за обавезно гледање.