Zadnja pošta – smrt

Odmah posle filma "Zastave naših očeva" Klint Istvud je, kao naličje iste ratne priče o čuvenoj bici na Pacifiku i ostrvu Ivo Džima (Drugi svetski rat, 1945), snimio "Pisma iz Ivo Džime", film na japanskom jeziku, u celosti iz vizure japanskih vojnika pod komandom generala Tademičija Kuribajašija.
Sa stanovišta istorije američkih ratnih filmova u kojima se tradicionalno jasno znalo ko su dobri, a ko loši momci, ovo je revolucionalno filmsko delo za veliko poštovanje i duže pamćenje. Međutim, ukoliko se film analizira sam za sebe, uz praćenje onog što je autor unapred sam zadao, "Pismima" se može zameriti sporost, nepotrebno veliki broj ponavljanja vojničkih refleksija o sopstvenoj bezizlaznoj sudbini ali i poente filma do koje Istvud brzo seže, a onda je iznova koristi i više puta potcrtava.

Ovaj 79-godišnji holivudski džin i klasik, glumac i reditelj impresivne i duge karijere koji se u filmovima mnogo puta bavio naličjem herojske kulture, očigledno je bio fasciniran jednom temom te joj je u istoj godini posvetio dva filma. Posegao je za scenarijom Iris Jamašite (koscenarista Pol Hegis) koji ukazuje na ljudsko lice Japanaca (u američkim filmovima redovno prikazivani kao najopasniji i najneshvatljiviji neprijatelji saveznika, nehumani, fanatični, otporni, metodični, organizovani...), a temelji se na fragmentima napisanih, a nikada poslatih pisama sa Ivo Džime (pronađena mnogo kasnije), jer im je zadnja pošta bila – smrt.

U scenarističkom fokusu su dva takva pisma. Jedno od njih pisao je Saigo (Kazunari Ninomija), mladi obeshrabreni vojnik koji samo nastoji da preživi kako bi video dete koje mu se u međuvremenu rodilo, a drugo je ono koje otkriva mnogo toga o zapovedniku odbrane ostrva, generalu Kuribajašiju (izvrstan Ken Vatanabe). On je miran, staložen oficir, pritajeni amerikanofil (proveo nekoliko godina u Kaliforniji) koji je, za razliku od svojih podređenih oficira i vojnika, svestan da su žrtvovani i odlučan da sprovede strategiju odugovlačenja da bi žrtve bile minimalne. Jedini način da to postigne jeste da vojnike drži u lavirintima tunela koji su iskopani u utrobi ostrva, što uznemirava deo podoficirskog kadra koji, poput Ita (upečatljivi Šidu Nakamura), zagovaraju časni samoubilački juriš...

Prateći nekoliko zapovednih nivoa i međusobne odnose vojnika i starešina, film dobrim delom funkcioniše i kao katalog japanskog društva i tradicije. Odnos prema životu i smrti određen je opštim i ličnim kodeksom časti, a "kosooki zlikovci" postali su ljudi od krvi, mesa, straha, tragedije, loše organizovanosti, nedostatka motivacije. Prljavi i izgladneli junaci, koji svoje suludo hrabre, samoubilačke poduhvate čine više iz očaja nego iz odanosti caru, otadžbini i idealima. Publici ne preostaje ništa drugo do da ih bodri, razume, sažaljeva, imajući u stomaku onaj, tako dobro poznat, osećaj težine, muke i bola, a u glavi svest o sveopštem besmislu rata.

Ukoliko se stavi na stranu Istvudov pohvalan i hrabar potez da snimi dobronameran film o neprijateljskim vojnicima, ne može se izbeći činjenica da dramaturgija "Pisama iz Ivo Džime", zasnovana na mozaiku epizoda, ipak nudi premalo sadržaja za 141 minut filma i da gotovo dokumentaristička nepristrasnost autorovog pogleda, gledaocu često uskraćuje uživljavanje u situacije.

Zbog česte stilizacije pojedine scene deluju prearanžirano, gotovo metafizički, kao da je reč o onostranom a ne realnom svetu, a to je pojačano i autorovom odlukom da zanemari ratne detalje. U smislu rekonstrukcije slavne bitke, film je neinformativan (ne pruža podatke koliko je bitka trajala, zašto je važna, koliko je bilo mrtvih) i nejasan (ko zapravo ratuje protiv Amerikanaca, jer su Istvudovi junaci uglavnom u tunelima), a ima i dosta praznog hoda.

Ipak, iako ne toliko snažna kako bi se to moglo očekivati od autora koji je u vrhunskoj rediteljskoj formi, Istvudova režija je mirna i staložena, odmerena i nepretenciozno samopouzdana, elegantna. Za poštovanje. Ukoliko se tome doda i privlačnost "ispranih" boja filma (sivi tonovi koji asociraju na neke od najboljih ratnih filmova iz perioda crno-belog filma), lični doprinosi direktora fotografije Toma Šterna, nadahnutost i upečatljivost glume japanskog ansambla predvođenim harizmatičnim Kenom Vatanabeom, onda se "Pismima iz Ivo Džime" od srca može dati preporuka za obavezno gledanje.