Култура у Титовом забрану

На улазу у трпезарију Титове резиденције у Ужичкој улици на довратку је на латинском писало: „Онаj ко закасни добиће кости“. (Tarde venientbus ossa). Мегаломанска социјалистичка епоха оставила је за собом грандиозне кости ексклузивних објеката који су били намењени врху власти са Титом на челу. Неке од њих, крајем овог маја и почетком јуна „оплемениће“ уметност.

Реч је о бијеналу савремене уметности које ће бити одржано 27. маја у бункеру АРК (Атомска ратна команда, војни назив „Д-О”) у Коњицу, а 4. јуна, свита уметничких посвећеника упутиће се у Ријеку, на усидрени брод „Галеб“ где колекционар Маринко Судац организује велелепну изложбу авангардне уметности.

Освајање Титових „забрана“ културом интензивира се 2001. године.

Раде Шербеџија и писац Бранко Вујичић оснивају театар Ulysses и представе изводе на Брионима. Дотадашњи Титов рај, након свих политичких и друштвених конотација стечених кроз историју, добио је и атрибут позоришног центра.

Исте године у оквиру БИТЕФ-а у Музеју „25. мај“ први пут се игра позоришна представа (до тада су током деведесетих одржаване углавном изложбе). Реч је о „Борделу ратника“ Ане Миљанић у продукцији Центра за културну деконтаминацију. Публика је седела на отвореном простору иза музеја, гледајући у правцу зида, иза кога се налазила вила Мир у којој је после бомбардовања 1999. године живео Слободан Милошевић. Зид је подигнут у време док је био на власти, тако да су до тада обједињени објекти Меморијалног центра Јосип Броз Тито њиме физички постали одвојени.

„Бордел ратника“ почињао је објавом Титове смрти, потом призором Љубе Земунца који долази из правца зида, односно виле Мир, дакле од истог топонима са којег се Милошевић одводи у Хаг. А којом улицом се одводи? Улицом Конавланском. Кад преведете те топониме, добијате стравичан смисао. Представа је играна у простору Музеја „25. мај“, јер смо покушали да музеј инсталирамо као топоним континуитета земље која је постојала пре него што је разорена. Овде је реч о освешћењу континуитета, претварању одређеног простора у артефакт“, каже Борка Павићевић, директора ЦКД-а.

Кревет у једној од соба у бункеру Брозових (фото Горанка Матић)

Континуитет је препознатљив и у контексту атомског склоништа у Коњицу, изграђеног током хладног рата, на дубини од 280 метара испод земље за тадашње југословенско руководство са Јосипом Брозом Титом на челу. Простор је био предвиђен да обезбеди несметан живот 350 људи током шест месеци. У изградњу, која је трајала од 1953. до 1979. године инвестирано је 4,6 милијарди америчких долара.

Податак да је склониште било предвиђено да се у њему одржи живот ограниченог броја људи у ограниченом периоду, послужио је и као основно полазиште изложбе која ће, како истичу селектори бијенала Бранислав Димитријевић и Петар Ћуковић, на известан начин представљати облик „симулације живота” у ограниченим околностима „преживљавања”, како са свим својим политичким тако и са психолошким, односно интимним доживљајима и схватањима.

Изложба је названа Time machine – No network (Временска машина – Нема мреже).

Бранислав Димитријевић је, како каже, резервисан према претварању епохе СФРЈ искључиво у „Титову епоху“.

Бункер у Коњицу је управо пример за то јер се овде ради о типу објекта који су грађени свуда у време хладног рата и страха од нуклеарне катастрофе. Није дакле реч о некаквом Титовом хиру, што је честа симплификација наше блиске прошлости.

Према речима нашег саговорника, наша предност је у томе што је бункер у Коњицу један од ретких таквих објеката који постају отворени за јавност. Такође, нема сумње да је у највећој мери бункер „Д-0“ финансиран од стране САД, што довољно говори о спољној политици СФРЈ.

– Нас овај објекат не занима као „Титов“ (питање је да ли је Тито икад и крочио у њега) већ управо као објекат који повезује хладноратовски страх од атомске катастрофе са савременим стањем предапокалиптичности. Ако је за време нпр. кубанске кризе с почетка шездесетих човечанство осећало непосредност катастрофе, данас је ова ситуација свеприсутна и спектакуларизована, и уместо политичких налазе се или природни (попут земљотреса и цунамија у Јапану) или мистични (од мајанског календара до Јовановог Откровења) разлози за предстојећи смак света – каже Димитријевић.

Фасцинантан је податак да је од око 20 милиона становника тадашње СФРЈ њих 350(!) било одабрано да сигурно преживи потенцијалну катастрофу.

– Можда је „поетска правдa“ у томе што међу изабранима највероватније не би било уметника (мада је занимљиво спекулисати да ли би бар један био изабран и који!?), тако да сада уметници добијају први прилику да овај ексклузивни простор „настањују“. Наравно, тај простор има и своју постојећу „естетику“ коју не желимо да нарушимо или испразнимо да бисмо овај простор користили као неки неутралан галеријски простор. Савремена уметност овде улази са капацитетом да индивидуално преиспита неко заједничко искуство и да уђе у дијалог са простором и његовим приповестима – каже Димитријевић.

А како ће изгледати дијалог зенитиста, дадаиста, конструктивиста и надреалиста са „Галебом“, симболом система са којим је поменута уметност била у сукобу, уверићемо се 4. јуна. Колекционар Маринко Судац чак планира да од брода „Галеб“ направи и неку врсту покретног музеја.

– Мучи ме помало тај спој Јосипа Броза и Љубомира Мицића на Галебу. Не знам шта би Мицић и зенитисти на то рекли. Мицић је добро знао како је „Галеб” функционисао као симбол социјалистичког гламура, у време када се наш уметник издржавао продајући жвакаће гуме које је добијао из Трста – каже Раде Лепосавић, историчар уметности, новинар и дугогодишњи кустос „Музеја 25 мај“, и додаје:

– Разумем намеру и енергију људи који организују ову изложбу да неискоришћену баштину социјалистичке Југославије напуне другом неискоришћеном баштином авангардне уметности. Обе баштине су у транзицији ка музеју – и брод „Галеб“ и авангардна уметност. Ипак, мени нешто ту смета. И када је реч о Коњицу и када је реч о „Галебу“. Смета ми на исти начин као што би ми сметало ако бих знао да ће једног дана баштина која је остала иза Слободана Милошевића бити искоришћена за уметност која је настајала као реакција на време његове власти – каже Лепосавић.