Изгребана шерпа

Ко каже да смо далеко од Европске уније? Водеће чланице ЕУ и Србију веже снажна, мада разочаравајућа спона – песимизам. Тамо, као и овде, људи не верују да политичари могу да ураде било шта да им поправе живот.

Европљани су, показује недавно испитивање лондонског „Гардијана“, јединствени у неповерењу према својим властима. Срби традиционално нису јединствени, али су по песимизму који су својевремено детектовали анкетари „Галупа“ одмах ту: иза Француске, Исланда, Румуније и Британије.

Испитивање „Гардијана“, обављено у пет европских држава – Великој Британији, Француској, Немачкој, Шпанији и Пољској, показује да се грађани плаше да су њихове земље заглављене у циклусу великог дуга и малог раста, и не мисле да су њихове владе способне да реагују.

Главна порука из свих пет земаља јесте да Европљани немају поверења у своје владе или у поштење својих политичара и мисле да је већа вероватноћа да ће њихове земље постати сиромашније него богатије током наредне деценије.

У Србији се чешће истражује рејтинг странака или праве ранг-листе популарности политичара – да се случајно не би суочили с правим мишљењем о учинку оних који себе називају политичком елитом.

Не треба бити загледан у кристалну куглу па погодити да и овде људи слабо верују владама које су, једна за другом, државну шерпу изгребале са све емајлом.

Ако већ домаћи анкетари склони фризирању резултата по принципу кол’ко пара, тол’ко музике беже од „врућих“ испитивања, ту је познати „Галуп“ чија истраживања показују да су грађани Србије сумњичавији од Европљана иако око много чега делимо слична размишљања.

Мушкарци су, пише „Гардијан“, оптимистичнији у погледу економских изгледа од жена – што само потврђује стару истину да су жене реалније. Они близу пензије су дупло песимистичнији него они који тек почињу да раде или студирају.

Али, шта Србе наводи да имају мање вере у бољи живот него људи у Авганистану и Нигерији? Одговор би требало да им дају политичари који су „омогућили“ да овде у свакој десетој породици неко у протекле три године остане без посла, да им је мука при помисли на туробну будућност.

Све у свему, резултати британске анкете сугеришу да упркос краткорочном опоравку европског економског мотора, Немачке, грађани ЕУ мисле да је 60 година послератног раста и напретка стигло до краја.

Владе треба да покажу да то није тачно – и засад у томе немају успеха. Тешко да ће у сизифовском напору гурања оптимизма по формули „ни песимизам, ни еуфорија“ у томе успети и влада Мирка Цветковића.

Када мало протресем Миркових 10 заповести које чине његов нов економски програм, закључујем да је тешко да ће Цветковић успети у ономе у чему нису успели европски лидери. А ево шта је све премијер обећао:

Да ће смањити јавну потрошњу. Како, када и у ЕУ и овде скоро сви мисле да њихове владе троше превише? Испунити обећање о смањењу буџетског дефицита и истовременом побољшању стандарда је прича о бабама и жабама.

Да ће повећати запосленост. Како, када нема производње? А неће је ни бити јер нема инвестиција.

Да ће привући инвестиције побољшањем пословног амбијента. Како, када чујем да „Дојче Телеком“ одустаје од куповине „Телекома Србија“, док се на понуду турског „Турксела“ мргоде у Републици Српској?

Да ће јавна предузећа претворити у акционарска друштва с новим приватним власницима. Молим! Баш бих волео да видим ту странку која ће нестраначком премијеру допустити да је скине са сисе јавних предузећа. Апанажа, а не АД.

Да ће ефикасније управљати инфраструктурним пројектима. Како, када на наменска средства кидишу копци са свих страна остављајући Милутина Мркоњића да се угрувава неиспуњеним обећањима?

Да ће подстицати мере за повећање извоза. Можда, али то значи да извозницима треба смањити порезе, што слаби доток новца у поцепану државну кесу.

Да ће основати развојну банку у вези с подстицањем извоза. Можда, ако се прво определимо шта ћемо да производимо да бисмо могли да извозимо – што неће ићи лако јер стратешке визије више личе на визије Реј Чарлса или Андрије Бочелија.

Да ће обезбедити већа улагања у пољопривреду. Можда, ако коначно испослује прерасподелу буџета. Никако новим задуживањем које би, ако и добије новац, по рецептури Јадранке Косор било проглашено за потврду привредно-финансијске стабилности.

Да ће обезбедити снабдевеност тржишта основним намирницама по прихватљивим ценама? Како, када су цене толико скочиле а робне резерве дотрајале да само непоправљиви оптимиста – а оптимиста је необавештени песимиста – може у то да поверује?

Да ће системски подржати мала и средња предузећа. Како да верујем када је то мантра која се чинодејствујушче понавља већ пуну деценију?

Зар премијер Цветковић заиста мисли да ће за годину дана успети у ономе на чему су пали његови домаћи претходници, што не успевају да остваре ни његови европски савременици?

Ко да верује у ефикасност Владе, без обзира на њен сужени састав? Уосталом, премијер се ни до сада није извукао из кучина у које се уплео покушавајући да објасни да је он креатор новог тима, да то нису странке које су му – руку на срце – обезбедиле тек толико креативног простора да се сагласи са њиховим кадровским решењима.

Како Влада да стекне поверење када се држи једног старог адађа: да би сачувала коалициону архитектуру, рециклира мање-више исте људе на све новим позицијама.

Ако се мало прекопају архиве последње четири владе лако се утврде непресахли капацитети ренесансно-ресорне генијалности наше политичке елите.

Борис Тадић је био министар телекомуникација потом одбране. Душан Петровић је био министар правде, сада је министар пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде. Божидар Ђелић је држао финансије потом науку.

Слободан Милосављевић водио је трговину, туризам и услуге, а онда пољопривреду и шумарство. Оливер Дулић спаја рударство, екологију и просторно планирање.

Раде Наумов се после рударства и енергетике пребацио у Министарство вера. Срђан Срећковић задужен је сада и за вере и за дијаспору. Зоран Станковић био је прво министар одбране, потом министар здравства.

Да им функције нису јавне, подсећали би ме на илуминате. Нема посла коме нису дорасли. Све Леонардо до Леонарда.