Зона забрањеног лета није спречила Сребреницу

Да ли је судбина Муамера Гадафија запечаћена претварањем Либије у театар новог рата, или ће се поново показати да зоне забрањеног лета не спречавају крваве обрачуне на земљи?

Запад је недељама био подељен око тога како се поставити у случају Либије, који се од других арапских револта разликује по томе што је од спонтане политичке побуне склизнуо у грађански рат.

Имајући у виду да чак и минималне интервенције носе огромне ризике, САД су биле посебно обазриве покушавајући да избегну да буду увучене у нову агресију, можда и продужену окупацију још једне муслиманске земље.

Потом се Барак Обама ипак одлучио за свој први рат цепајући у парампарчад миротворачки имиџ Барака Обаму из времена предизборне кампање.

Љутити Французи, предводници војног решења којим би да сперу грешке своје политике огољене Револуцијом јасмина у Тунису, успели су уз помоћ Британаца да придобију Американце који понављају да никако не желе ангажман својих копнених снага.

Чињеница да су се Русија и Кина нашле међу земљама које су се уздржале наговештава промену светске политике, иако су и Москва и Пекинг задржали резерве око дозволе међународној заједници да се меша у унутрашње послове суверене земље, посебно оне са којом имају лукративне економске и трговинске послове.

На крају је ипак донета пажљиво срочена резолуција сачињена по кореографији нове доктрине „Одговорности за заштиту”. Документ није само пасош зони забрањеног лета изнад Либије, већ даје и неопходну правну тежину нападима на Гадафијеве копнене снаге.

Резолуција је усвојена како би се Гадафију онемогућило да употреби своје ваздушне снаге у обрачуну са побуњеницима, по цену потпуног уништења либијских система противавионске одбране.

Али, авантура на небу, већ се показује, није довољна да Гадафија спречи да настави прогањање својих непријатеља на копну, што је већ показао кршећи једнострано примирје које је прогласио. То значи да ће се наставити конфликти по племенски испарцелисаном платоу либијске пустиње.

Истовремено, Гадафију ова резолуција – коју је већ одбацио – може да послужи не само као прилика за мобилизацију својих трупа у налету, већ и као изговор за крваве обрачуне које је најављивао. То је тачка на којој би одлука УН изгубила сопствени значај.

Донета у страху да ће пре или касније Гадафи победити и осветити се „без милости, без сажаљења”, резолуција оставља утисак да је Савет безбедности свесно избегао да либијском вођи отвори било какве излазе, што је јасна потврда растућег међународног консензуса да пуковник треба да буде уклоњен са власти.

Могу ли тај циљ да испуне забрана летова, као мера заштите цивила, и претходне одлуке о замрзавању имовине Гадафија и његове породице? Колико УН могу да буду ефикасне у обуздавању Гадафија и његових генерала а да стране трупе не уђу у Либију?

Може ли зона овога пута да буде ефикасна, питање је за милион долара. Либијски побуњеници имају много разлога да брину.

ЕУ и САД заједнички закључују да Гадафи мора да иде са власти јер је, кажу, његов режим изгубио сваку легитимност. Много тога зависи и од наоружаних либијских опозиционара.

Имају ли они војни капацитет и политичку вољу да се уједине? Није довољно да прогласе неку своју владу само на основу тога што им се Гадафи не допада. Морали би, а то је тешко, да дођу до консензуса о заједничкој политичкој платформи.

Имамо наговештаје дуготрајније ваздушне кампање, али не и решење кризе. Све подсећа на Авганистан под талибанима и Ирак Садама Хусеина.

Садаму су заведене чак две зоне забрањеног лета, а он је још 12 година харао и палио Ираком. Зона забрањеног лета није спречила масакр у Сребреници 1995.

Имајући у виду на шта је све Гадафи спреман, велико је питање да ли ће оружана интервенција у Либији испунити своју мисију брзо и без много жртава.