Затварање затворених досијеа

Посланицима СПО достављен је нацрт текста о отварању тајних досијеа служби безбедности од 1944. до данас.

Од предлога закона СПО, који је у скупштинску процедуру ушао пре три месеца, а Влади Србије достављен још 2004. године, није остао ниједан члан, иако је јавно речено да је предложени закон прихватљив, уз извесне амандмане „техничке природе”. Уместо тога, написан је нови текст који забрањује отварање тајних досијеа и руга се жртвама тајних служби, а њихове припаднике и доушнике проглашава заштићеним и недодирљивим.

Грађанин који је жртва тајних служби или његов правни наследник, ако је он умро или је убијен због својих идеолошких, политичких, верских или националних уверења, мора да пише молбу да му се омогући увид у његов досије. То му, тобоже, дозвољавају. Доносу му копију досијеа, без права да види оригинал и без могућности да провери да ли је копија верна оригиналу. У тој копији су затамњена (деперсонализована) имена припадника тајних служби који су састављали тајне оптужнице, затамњена су имена доушника који су службама безбедности цинкарили људе, затамњени су и „извори” на које се позивају аутори тајног досијеа, затамњени су и сви садржаји који би, посредно, могли да открију агенте и доушнике.

Ругању слободном друштву и жртвама тајних служби ту није крај. Грађанин нема право да добије ни ту и такву копију свог досијеа, нити сме да фотографише било шта. Дозвољава му се, једино, да, својеручно, запише у свој нотес шта је прочитао, али под условом да тај запис буде „минималан”!

Медијима је забрањен приступ било чијем досијеу, а жртва им не сме показати ни ону своју кратку забелешку о садржају копије досијеа која му је показана.

А шта предвиђа законски предлог посланика СПО? Оно што пише у законима усвојеним у Немачкој, Чешкој, Пољској, Румунији, Мађарској...

Немачким законом о отварању досијеа Штазија, примера ради, сваком грађанину гарантује се увид у оригинални досије и право да са собом понесе копију оригинала. Имена припадника тајне полиције и њених доушника се не затамњују. Ако су извештаји агената и доушника потписани шифром, грађанин има право да сазна њихова права имена.

Увид у досије било ког грађанина, уз његову сагласност, имају и медији, а научним истраживачима није потребна ни та сагласност. Комисија за досијеа је независна и обавезна да провери да ли су неке данашње јавне личности радиле за Штази. Та службена провера односи се на чланове савезне или покрајинске владе, посланике, чланове општинских и градских представничких тела, дипломате, судије, тужиоце, истакнуте верске личности... Ни резултати ових провера не крију се од јавности.

Нетачна је теза да Источна Немачка, Чешка, Пољска или Мађарска не могу да нам буду узори, јер су Титов режим и тајне службе били „много блажи и подношљиво толерантни”. О тој „благости” сведоче процене да је, само од октобра 1944. до краја 1946. године, у Србији ликвидирано око 100.000 идеолошких противника нове комунистичке власти, и то, углавном, без суђења и тајно, уз кључну улогу служби безбедности и њихових доушника. Не сме се прећуткивати ни истина о крвавом распаду Југославије, о мору мртвих, стотинама хиљада избеглих, о засејаној мржњи међу људима и народима, јер је све то последица уређења Титове Југославије и одлучујуће улоге за Титовог живота устоличених политичких лидера, комунистичких генерала и свемоћних тајних служби.

Најмање што дугујемо жртвама, и мртвим и живим, а жртва је и цео народ, је да 2011. године не скривамо и не штитимо кривце стотина хиљада људских и породичних трагедија и затирања самог појма човечности. Србија вапије за истином.

Ко је наређивао масовна смакнућа противника комунизма после 1944, ко је те људе цинкарио, ко је састављао спискове смрти, ко је убијао и где, ко се због злочина над народом окитио орденом народног хероја, ко је наредио да се на масовним гробницама по Србији подижу солитери, стадиони, вештачка језера, клинике, школе и обданишта? Ко је, на крају 20. века, по истом обрасцу, поновио свој сулуди пир у Сребреници и Вуковару, по Косову убијане Албанце затрпавао на полицијским полигонима у Београду, бацао их у српске реке и језера? У чијим су лабораторијама злочини из деведесетих, злочини Титових и Милошевићевих специјалних јединица и тајних служби, проглашени за злочине Драже Михаиловића?

Морамо сазнати и обелоданити како тајне службе у Хрватску доводе вође усташке емиграције, побуњују Србе, криминалце и убице уздижу за ратне команданте и браниоце Срба, како плету крваво коло по Косову и Босни.

Морамо сазнати и народу саопштити и ко је све од припадника такозване националне елите (челници политичких странака, академици, бизнисмени, писци, уредници медија, владике, судије, тужиоци, министри, посланици) радио за Озну и Удбу, а од деведесетих за РДБ и ВБА. Ко је од њих, и данас, на вези са ВБА и БИА, службама које нити су реформисане нити су доживеле лустрацију? Ко, зашто и у спрези са ким већ 11 година тајне службе и њихова тајна досијеа штити као највећу тајну и врховно добро народа и државе Србије?

Све ово и много тога још морамо да сазнамо и објавимо, а понуђени предлог закона о тајним досијеима забрањује да сазнамо било шта, осим трагичне чињенице да је жртва жртва и да тако мора да буде још 60 година. Да, још 60 година! У понуђеном тексту цементирања затворених досијеа служби безбедности пише да ћемо целовиту истину о садржини и творцима досијеа моћи да откријемо тек 60 година после усвајања закона!

Због свега овога, посланици СПО гласаће против. Боље је и не усвајати закон него, под изговором отварања досијеа, затворити их до пролећа 2071. године.

Истина – отрежњење – помирење! Тај лек себи су прописали и пију га сви народи доскорашњег Варшавског пакта изван тадашњег Совјетског Савеза. Затрпавајући реактор вишедеценијских зала, Србија се трагично удаљава од Европе, од будућности и од Србије каква је била док је била Србија, а не пољана за дресуру и тортуру целог народа.

председник СПО