Сајам занатства – опет без нас

Од нашег специјалног извештача

Минхен – Занатлија и представника мале привреде из Србије ни ове године није било на традиционално највећем европском сајму занатства у Минхену од 17. до 22. марта, јер није имао ко да их организовано доведе. У ту баварску престоницу стигло је чак 1.060 излагача из 25 земаља. Штандове је имало и неколико држава из нашег суседства, али доминирале су занатлије из Немачке – чак 60 одсто излагача. И ред је, јер у тој великој земљи послује чак милион таквих фирми огледајући се у 160 професија. У њима није много запослених – тек 1,8 милиона, али, како рече заменик директора овог сајма Клаус Плашка, они су сигуран привредни темељ и најбољи социјални амортизер Немачке, јер њима „иде” и када сви почну да посрћу.

То су најбоље, према речима Плашка, доказала искуства ове земље после двогодишње светске економске кризе из које је моћна немачка привреда већ увелико изашла.

Према прелиминарним подацима, ову смотру занатских достигнућа видело је око 160.000 посетилаца. Сајамска приредба конципирана је у две паралелне линије. Једна је бизнис ради бизниса, а друга – бити виђен, која, разуме се, не искључује и могућност прављења конкретних послова и потписивања уговора. Колика ће вредност закључених послова бити, за сада нико не зна, јер је сајам јуче затворио врата за посетиоце, али лане је то било око 60 милиона евра.

Сајам организује кћи фирма баварске занатске коморе и она за тих седам дана, колико траје та приредба, приходује око шест милиона евра. Плашка тврди да, после измиривања свих трошкова, фирми остане неки евро, али профит им није превасходан циљ. Много им је важније да чланови коморе покажу и продају своје производе и услуге, јер је улога занатске коморе, по својој суштини, управо у развоју занатства, односно производњи и извозу.

Група од педесетак српских малих привредника и занатлија, клијената београдске Прокредит банке, али и неколицина новинара из српских редакција, могла се ових дана на лицу места уверити у сваку реч коју нам је изговорио Плашка. Не само у погледу немачке предузимљивости и педантно уређених штандова, већ и по броју посетилаца, међу којима су највећу пажњу привлачили средњошколци – деца од 15, 16 година.

Тајне, међутим, нема. Реч је о школарцима средњих стручних, занатских школа, који све с ранчевима на леђима, са својим разредним старешинама, организовано долазе на сајам да би видели чиме ће се, колико сутра, и сами професионално бавити. Наш саговорник и домаћин објашњава да Немачка има дуални систем стручног школовања – млади који су се определили за свет занатства једну седмицу изучавају теорију у школи, али следеће су на пракси. Завршни испит млади занатлија не полаже у школи, већ пред комисијом коју формира занатска комора. Комора је та, каже Плашка, која „требује” од школа раднике и младе занатлије, које их на основу заједнички усаглашених програма припремају и образују за посао.

Плашка признаје да занати ни у Немачкој нису баш омиљени, али занатска комора чини све да привуку што већи број квалитетних младих полазника нудећи им многе повољности. И Немачка се, каже, суочава са лаганим изумирањем појединих заната, као што су сарачи, дуборесци, резбари, ковачи, стаклари... Зато комора и држава таквим занатлијама нуде посебне погодности, као што су повољни дугорочни зајмови, средства из бесповратних фондова, али и неке друге олакшице.

На питање колико се у Минхену, рецимо, дуго чека на дозволе за отварање занатске радње, Плашка каже да је то око 40 дана, али као из топа додаје: „И код нас је велика бирократија. Све би то могло да буде много краће. Зато занатска комора сваком новом предузетнику нуди агенцијске услуге – све на једном шалтеру. Његово је само да каже чиме жели да се бави и да за почетак докаже да је квалификован за тај посао. Све остале папире и дозволе за њега припрема агенција.”

А, порез?

Све до 40.000 евра укупног годишњег прихода, занатлија у Баварској није порески обвезник, односно није у систему ПДВ, док је порез на профит између 18 и 20 процената, али тек када се искаже.

Сваки занатлија, без обзира на висину прихода, обавезан је да буде члан занатске коморе. Најнижа чланарина је 120 евра, али иде и на више хиљада. Све зависи од висине профита који се оствари током године. За те паре, како на крају рече Плашка, сваки члан од коморе добија стално образовање, полагање испита, савете, помоћ у организовању и припремању за извоз, одласке на домаће и иностране сајмове... па и лобирање код државне администрације.

Слободан Костић

---------------------------------------------

Били и – заборавили

Плашка каже да „његов” сајам, који се одржава од 1949. године, не спада међу скупе приредбе. Просечна величина штанда је око 30 метара квадратних. Закуп тог простора с инфраструктуром је око 4.500 евра. Србија је са својим занатлијама била, преко СИЕПЕ (агенције за промоцију извоза), пре три године, али после тога више му се нико није јавио. Штета, истиче, јер, по њему, „овакви и слични сајмови прве три до четири године служе да будете виђени. Да се људи, па и пословни партнери навикну на вас и вашу понуду, а уговори и пословна сарадња дођу сами по себи. Наравно, под условом да с робом или услугом будете конкурентни”.

Није случајно, како рече, гесло овогодишње приредбе „We made – Мade in Germany” („Ми правимо – произведено у Немачкој”), а та порука, сматра Плашка, може да се прилагоди свакој, па и малој земљи попут Србије којој је неопходан продор у свет, извоз и добар имиџ.