Странац у нама

Ликовној публици је понуђена нова изложба Горана Малића, уметника фотографије, критичара и историчара фотографије, и публицисте. Бавећи се активно, деценијама, медијем фотографије Малић је до садa приредио 20 самосталних изложби, испољивши широку лепезу интересовања у односу на тематику, садржај и форму својих дела.
Одавно је запажено да постизање правог квалитета у области фотографије није лак посао, јер треба поседовати нешто више од техничке справе какав је и најсавршенији фотоапарат. Није довољно ни мајсторски га употребљавати, јер права уметност настаје само кад "човек иза апарата" поседује јасну и дубоку мисаоност у односу на живот, одговарајући степен сензибилности ока и, разуме се, искрено и топло срце. Најзначајнији период сваког ствараоца је управо онај последњи, када се уметнички израз сужава, конкретизује и усмерава ка оном суштаственом и недељивом – животу, најчешће, сопственом животу.

Наслов изложбе "Странац у себи" необичан је и провокативан, јер то није обична експозиција фотографских дела, него нешто више: збир новостворених уметничких композиција реализованих по јасно постављеним и у практичном раду спроведеним ликовним принципима. Заправо, пред нама је фотографска грађа специјално прерађена, прекомпонована и презентована у више садржинских целина. Дела су сачињена од безброј мањих делова, односно мотива који у новом споју добијају своје право значење. Свесним извлачењем детаља и њиховим  новим међусобним повезивањем у новом контексту добијају се нове смисаоне целине. Све се то ради трагањем по свом унутрашњем животу како би се пронашао, анализирао, објаснио и адекватно приказао тај странац у себи.

Таква истраживања задиру дубоко у прошлост, у најраније детињство, одрастање, преко немирне младости до сурове садашњости. Аутор какав је Горан Малић вечити је трагач, вазда отворених очију, увек спреман да изненади. Портрете из младости и зрелости меша, даје им формалне елементе скинуте са фотографија с краја 19. века (прва је из 1877). Ако су вам пажња и сензибилност изоштрени – можда ћете их препознати. На насловној страни каталога изложбе и на позивници приказано је у четири квадрата око које је трансформисано од реалног облика до више апстрактних квадрата. То је око, као детаљ, скинуто са једног експоната и повећано до апстракције. Изложене су и фотодисторзије, налик карикатурама, на којима ћете можда препознати оригинал.

Међу експонатима на крају изложбе треба обратити пажњу на једини део који је изведен у боји: то су три издужена правоугаоника ("Тренутак за вечност – јутро, подне, вече") на којима су приказани призори и различити детаљи које странац у себи није могао да избегне; он их је видео, доживео, регистровао или одбацио. На гледаоцу је да одгонетне са којим осећањима је аутор то урадио, и да ли је било потребно, или не, да се трага за својим двојником. То је неизвестан пут...