Са Палестинцима је лако

Специјално за "Политику"
Амира Хас пише за израелски лист "Хаарец". Због својих ватрених и интелигентних колумни у одбрану националних тежњи Палестинаца постала је контроверзна личност, коју политичка десница не воли, али јој се диви мала заједница бораца за мир и правду. Добитник је многих међународних признања, укључујући награду "Бруно Крајски" за област људских права и Унескову награду за слободу штампе. Интервју за "Политику" дала је у Рамали на Западној обали, где живи.

• Кажите нам нешто о Вашим породичним везама са Југославијом.

– Моја мајка Хана Леви рођена је у Сарајеву, али је као дете живела у Београду. Управо је ту последњи пут видела своју сестру и мајку пре него што су их убили нацисти. Неки чланови породице су остали у Сарајеву и такође нестали. Моја мајка се преселила у Црну Гору, која је тада била под италијанском окупацијом. Ступила је у везу са партизанима и учествовала у борбеним операцијама као медицинска сестра хитне помоћи. Гестапо ју је ухапсио и у лето 1944. стрпао у сточни вагон препун болесних затвореника и пребацио у концентрациони логор Берген-Белсен. Тамо су биле бараке за југословенске Јевреје. У илегали је организовала школу за децу и водила је дневник, који тренутно покушавам да објавим на српском.

У том дневнику она прича причу која је обликовала и моје одрастање. Док су је са осталим затвореницима изводили из воза, приметила је групу немачких жена како их гледају, одсутне, равнодушне, пуне безосећајне знатижеље. Та слика посматрача саучесника пратила ме је од детињства.

Моја мајка је знала да ће се, ако преживи рат, вратити кући у Југославију. Осећала се као Југословенка, никада као Српкиња или Босанка. Али када се вратила у Београд, затекла је празнину. Јевреји су нестали. Неки људи су прихватили антисемитску пропаганду. Службеник у матичној канцеларији рекао јој је: "Овде сте гост". Без обзира на то што моја мајка никада није била циониста, искуства попут овог, удружена са тугом због нестанка јеврејске заједнице, натерала су је да 1949. емигрира у Израел.

Али никада није изгубила емотивну везу са Југославијом. На крају крајева, сви из њене породице, која је била у Сарајеву од 15. века, представљали су се као Југословени. Због ових веза увек сам осећала да припадам том месту. Ипак, имам супротстављена осећања према Србији. Велики број Срба се солидарише са Израелцима. И једни и други виде себе као бранитеље од исламске претње. И једни и други се осећају опкољено, као да је цео свет против њих. И Израелци и Срби повезују актуелне ратове и сукобе са борбом против нацизма. Мислим да је то у оба случаја заправо манипулација и изокретање прошлости.

Палестинци се не боре против Израела зато што је јеврејски. Они се боре против њега зато што је окупаторска сила.

• Да ли би Европљани требало да имају осећај одговорности према Израелу?

– У неком смислу да, али питање је како би га требало изразити. Сваком у Европи ко осећа извесну одговорност за добробит Израела – и то с правом, јер не можете занемарити улогу Европе у протеривању и убијању Јевреја – плашим се да безусловна подршка повећава вероватноћу да ће Израел наставити да се слепо ослања на своју војну супериорност. То је тако кратковидо и непрактично. Не можете да поразите Палестинце тако што ћете бацити атомску бомбу на Рамалу. Сећам се веома добро разговора са палестинским фармерима који су патили због напада израелских насељеника. У тренутку очаја питали су ме: "Зар Израелци не мисле на своје унуке?" Веома саосећајно питање. Зар Израелци не виде да њихова арогантна доминација носи ризик за целу њихову колективну будућност. Бојим се да многи не виде.

Мислим да израелске обавештајне службе добро знају да би било лако постићи мир. Са Палестинцима је лако. Понекад се изненадим колико су спремни да прихвате неку врсту поштеног договора. Али Израелци никада нису показали добру вољу.

Када видим три и по милиона људи којима је ускраћено основно право слободе кретања – не кретања унутар Израела, већ у областима у којима живе – не верујем да је израелски народ толико слеп и толико глуп да није свестан последица. Израелци нису глупи. Они тачно знају шта се догађа, али налазе начине да избегну дубљи смисао тог сазнања. Људи у Израелу осећају да живе у хаотичној и неефикасној држави, где влада уводи земљу у рат против Либана, а не може својим војницима да обезбеди довољно воде и хране.

• Како видите будућност?

Ништа се неће променити док Израелци не схвате да се окупација не исплати и док Палестинци не промене начин борбе. Ово што тренутно раде – не сматрам борбом. Морају да натерају свет да схвати шта се заправо дешава. Упали су замку да се представљају као потпуне жртве, као да уопште нису актери своје судбине, као да у ствари нису борци у рату.