Слепи миш за краљицу

Од грандиозних манифестација до малих, интимних ручкова и вечера, дипломате су увек користиле храну и пиће да остваре своје интересе. Ипак, и ту вребају опасности. На пример, место седења. То је једна од најузвишенијих дипломатских вештина, тврди бивши британски амбасадор у Вашингтону сер Кристофер Мејер, који са још неколико такође бивших британских дипломата евоцира успомене у новом серијалу на Би-Би-Сијевом радију.

Британска амбасада у Вашингтону запослила је својевремено секретарицу чији је задатак био да зна све трачеве – ко је с ким имао афере или свађе – да би могли да их у складу с тим распореде за столом, сећа се Мејер.

Ту је онда и питање статуса. Један аустралијски дипломата преврнуо је тањир у знак протеста што је смештен увредљиво далеко од врха. Али био је толико халапљив да се предомислио после првог јела, прича Лорд Kарингтон, који је у то време био високи комесар за Аустралију.

Чак и прибор за јело може да направи проблеме. Хју Лунги, британски преводилац на ратним састанцима Винстона Черчила са Стаљином, сећа се како је совјетски лидер био збуњен постављеним есцајгом. "Како ви користите све ове алатке?", питао је, али је на крају ипак признао: "Ми смо примитивни у приступу храни. Морамо много да учимо од вас."

Стаљин је могао да учи од Британаца и како се уздиже национална кухиња. Чак и у Паризу, великој кулинарској престоници, британска амбасада је имала тајно оружје – француског кувара вештог за пудинге и пите.

Најувежбанији дипломатски сладокусац мора да буде спреман да једе са ентузијазмом шта год му се сервира. Мајкл Шеј, бивши краљичин секретар за штампу, сећа се како је она јела пацова у Јужној Америци и сувог слепог миша на пацифичким острвима. "Морате да будете љубазни, јер можда је реч баш о националном јелу", објашњава он.

Ветерани блискоисточне дипломатије, попут сер Ентонија Екланда, присуствовали су церемонији са све овчјом главом на трпези, где је почасни гост добио око.

"Знате да вам је учињена част, и то зна и домаћин, али то баш није најукуснији залогај који морате да прогутате", каже он.

Неки залогаји просто нису политички сварљиви. Некадашњи гувернер Хонгконга Крис Петен сећа се како је делегација Светског фонда за заштиту природе допутовала у Кину да се заложи за заштиту ретких врста. На опроштајном банкету који је приредила влада у Пекингу друго јело су биле медвеђе шапе.

Ипак, дипломатама од свега најтеже пада пиће. Ветерани у шали причају како се од њих тражи да "жртвују јетру за своју земљу".

"Иностране госте су заливали пићем, тако да су неки од њих, укључујући и нашег амбасадора... просто падали на сто", присећа се Лунги времена из Москве. Стаљин је, међутим, знао да пије воду уместо вотке како би остао довољно трезан да искористи пропусте других.

Било је периода када је британска дипломатија веома добро користила алкохол. Када је Кристофер Соумс био амбасадор у Паризу, седамдесетих година прошлог века, купао је амбасаду у шампањцу, на мрштење оних који су сматрали да је дипломатска служба превише расипна.

Данас је потрошња много скромнија. Ипак, влада има велики вински подрум близу Вајтхола са скоро 40.000 боца. О томе шта ће се коме послужити одлучује шеф протокола Роберт Алегсандер. Само шефови држава добијају најбоље бербе. Остала вина се бирају да би поправила атмосферу.

Ипак, да ли толико угађање има неког ефекта. Петн сумња у то и мисли да многи мешају спољну политику са гостољубивошћу према странцима. Други, опет, мисле да успешна вечера може да буде основ доброг дипломатског односа, као што је био случај када је Тони Блер први пут срео Џорџа Буша.