Варвари и цивилизације

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 28. октобра – "Аламут" је представа за коју се у Љубљани тражи карта више, а јуче је стигла и у београдски Атеље 212. Јанез Пипан, директор СНГ Драма, објаснио нам је, уочи поласка ансамбла пут Београда (возом),  како је настала модерна прича инспирисана романом "Аламут" Владимира Бартола.

– Представу смо радили у копродукцији са фестивалом Салцбургер фестшпиле у Салцбургу 2005. у склопу програма "Young Directors Project". Иницијатор је био фестивал из Салцбурга, а ја сам позвао режисера Себастијана Хорвата, с којим смо већ размишљали о реализацији драматизације "Аламута". Салцбург је био идеална шанса, посебно зато што смо желели да се представимо словеначким текстом који превазилази локални (национални) контекст и говори о суштинским питањима данашњице и савременог света. Оквирна тема коју је предложио директор салцбуршког  фестивала била је "Варвари и цивилизације", односно све могуће конотације… Били смо свесни опасности у коју бисмо могли да упаднемо с Аламутом, који на први поглед пружа црно-белу слику света и "варварство" које персонификују ратници Хасана Ибн Сабе, у коме многи интерпретатори Бартоловог романа виде некаквог литерарног претходника Осаме бин Ладена, док је "цивилизација" све што се супротставља окрутном фундаментализму. Избегли смо то успешном драматизацијом Душана Јовановића. Настала је драма о манипулацији људима, о стварању ратника за убијање, што је исто у свим системима, како у "источном" – исламском, тако у "западном", да кажемо америчком систему. Представа је ту релативност нарочито нагласила, зато је то огледало сваког фундаментализма који постаје преовлађујућа парадигма данашње цивилизације и на истоку и на западу.

Режисер Себастијан Хорват добио је за режију "Аламута" награду фестивала у Салцбургу и представа је постала велики хит. Елитна глумачка екипа с младим Марком Мандићем на челу и искусним Радком Поличем, те Игором Самобором играла је "Аламута" у 50 (распродатих) представа, а бележи и успешна гостовања у Скопљу, док идуће године планира турнеју у Грчкој, Турској и Мађарској, потом у САД…

Необично је да темељ ове модерне драме представља роман донедавно занемареног словеначког аутора који је тридесетих година прошлог века, алудирајући на фашизам, написао причу о Сејдуни. Издавачи су Бартолово штиво "открили" пре десетак година и од тада је "Аламут" највише превођени словеначки роман.

Режисер Хорват открива за "Политику" како се ухватио радње коју је пренео у актуелно време, па се у представи у неколико секвенци нижу видео-снимци рата у Ираку: "Позориште није нека успавана лепотица, већ је то увек однос према савременом тренутку. Зато мора да буде и бизарно, и непосредно, банално, актуелно, наивно! Позориште је кибернетичка машина или чак топ који пуца на публику, буди је из сна, учмалости, одушевљава је, изазива гнушање. Укратко, захтева комуникацију. Стога је у представи, позади, видео-скрин на коме публика у једном тренутку види снимак из хеликоптера, где смо ми у улози пилота који притиском на дугме убија људе – можда војнике, које видимо као фигурице у некој видео-игрици."

Контрапункт сликама из Ирака (или Авганистана) чине ТВ екрани, који гледаоце бомбардују рекламама и бојама, док су негде између млади момци са терористичким марамама, који подносе нељудску тортуру својих старешина…

И, онда, следећи призор – федаини током заклетве не певају неке, нпр. иранске, народне песме о оданости, већ химну фудбалске лиге првака. "Зато што су фудбалери нови гладијатори нашег света", каже Себастијан и додаје да представа није превидела чињеницу да је прича о тврђави "Аламут" прича о оном делу нашег света који данас политички највише узнемирава и дели мњења.