Драме за интелектуалну елиту

Гост 51. сајма књига био је и Џорџ Мелник, канадски писац, есејиста и историчар филма који је у Београду промовисао важно дело у филмској публицистици – "Век канадског филма" (издавач београдски  "Clio"), прва историја канадског филма у последњих 20 година. 

Ова књига темељна је студија о историји канадске кинематографија која је настала вишегодишњим студиозним истраживањем овог канадског доцента на Факултету за комуникације и културу Универзитета у Калгарију.

Мелник је аутор осамнаест књига о канадској култури и друштву (најтраженија је "Канада и 11. септембар", а "Историја књижевности Алберте" користи се као уџбеник на студијима културе у Канади), а на београдском Сајму књига, у Музеју кинотеке и на Академији уметности у Новом Саду говорио је о филму и канадској продукцији.

ИНТЕРВЈУ
• Ишчитавање уџбеника из историје филма показује да је Канада пре једног века имала велики потенцијал, али да он није искоришћен у потпуности?

– Почеци филма у Канади везују се за 1895. годину. Већ 1894. године две филмске струје посећивале су Канаду, прво су дошла француске браћа Лимијер, а затим и Томас Едисон из Америке. Од тада па до данас, канадски филм је био и остао мешавина француског и америчког филма. До после Првог светског рата канадски филм је био под утицајем Холивуда. Године 1938. наша влада је позвала Џорџа Гришона да процени ситуацију и он је написао да не треба да правимо игране филмове јер имамо холивудске који су бољи. Зато се почело са производњом документараца и до 1945. смо имали најбројнију продукцију најчешће пропагандних документарних филмова. У Канади постоји Национални филмски фонд који је поводом обележавања стогодишњице Канаде 1967. године констатовао да би требало да се сними играни филм. Тада је уложено данашњих 7,5 милиона, а данас наша влада издваја 150 милиона долара за играни филм. Однос снага и средстава се променио и последњих 35 година имамо продукцију која броји око 30 играних филмова годишње, што и није много, јер, колико чујем, толико се снима и у Србији.

• Лепо је чути да држава толико помаже кинематографију. Има ли публике у биоскопима, или је криза захватила и Канаду?

– Интересовање за игране филмове постоји тек од седамдесетих, када се смањује продукција документараца. Поред енглеске или америчке и француске продукције, однедавно постоји и ескимска. Већина наших играних филмова су из француског дела Канаде. Канадска продукција на енглеском језику чини свега један одсто понуде, а квебечка чак 25 одсто филмова. Франкофони иду у биоскоп и гледају своје филмове, а енглеска публика не, на северу Канаде чак нема ни биоскопа. Квебек има публику која посећује биоскопе, јер постоји жанровска разноликост, док су филмови на енглеском језику уметнички филмови за високу интелигенцију, што просечан гледалац "не разуме". Интелектуална елита у Канади воли драме, то их узбуђује. Свеопшти утисак је да канадска публика ретко посећује биоскопе.

• Желите ли да кажете да Канађани не разумеју филм или не желе да га разумеју. Остале уметности су врло добро пропраћене?

– Филм као уметност у Канади се не прати довољно. Међутим, годишње се продају милиони књига, на Сајму књига у Београду се промовишу романи канадских књижевника, а планова за ретроспективу канадске продукције још увек нема. Други канадски уметници су врло популарни, а филм је заборављен. Евидентан је проблем одсуства публике у биоскопима, која не разуме сопствену кинематографију. Конкретно, на универзитета у Калгарију има 25.000 студената, а на мом курсу о филму годишње се пријави само њих 40, од којих скоро 90 одсто никада није гледало канадски филм. Њихове очи су упрте у Холивуд и скоро сви су американизовани.

• То вас, међутим, не спречава да радите на новој књизи о најзначајнијим канадским редитељима, међу којима ће бити редова и о Дејвиду Кроненбергу? Колико је он американизован?