ОСВЕТА КУЖНИХ

Било је то 29. јануара 2002. када је, обраћајући се Конгресу у налету самопоуздања, амерички председник назвао Иран, Ирак и Северну Кореју "осовином зла", фразом која је оставила моћан утисак на психу његове нације.

Годину дана касније, центуриони Џорџа В. Буша срушили су режим Садама Хусеина, али и у тим тренуцима тријумфа гласови разума упозоравали су да је прејака реторичка кованица била непотребна и да поткопава умерене снаге у Ирану.

Што се тиче лидера Северне Кореје – названог у поменутом говору "пигмејом" – он је на основу оштрине могао да закључи да му само нуклеарно оружје гарантује опстанак пред Америком која је отворено промовисала доктрину промене режима.

Тешко да је Буш могао да замисли да ће утваре "осовине зла" почети тако брзо да га прогањају.

Американци су у поседу Ирака, ако се тако може назвати контрола багдадске "Зелене зоне", гину као никада до сада па и председник више није приправан да набусито одбаци поређења са Вијетнамом. Иран не показује намеру да одустане од чврсте позиције у одбрани права на сопствени нуклеарни програм.

Северна Кореја је 9. октобра обелоданила нуклеарну пробу. Свет је био запрепашћен. САД и савезници су тест назвали "провокацијом" и упозорили да ће се узвратити оштрим мерама. Руси су критиковали, а осуда Кине била је изненађујуће јака. Савет безбедности изгласао је Северној Кореји санкције.

Ако нуклеарна проба већину дипломатских посматрача није изненадила – јер је Пјонгјанг најављивао "историјски догађај" – многи су затечени устезањем Вашингтона од војне акције, што баш није карактеристика станара Беле куће. Председник је одлучио да се ослони на дипломатију.

Потез је умногоме изнуђен јер се администрација нашла у ситуацији везаних руку. Немоћна је да дејствује јер је већина Американаца јасно дала до знања да нема апетит за неку нову авантуру. 

Обавезује је и резолуција Савета безбедности која је плод колективног преговарања и компромиса са Русијом и Кином. Москва и Пекинг критикују Пјонгјанг, али обе желе да се криза реши мирним путем и противе се оштрим казненим мерама.

Устезање има и своју потку у реалности јер САД саме, па чак и заједно са УН, не могу да науде Северној Кореји а да не плате цену која се не уклапа у калкулације. Земља је изолована и има односе са мало држава, што је чини готово недодирљивом на спољне притиске. Режим таквом чврстином контролише народ да у поређењу са њим стаљинистички СССР изгледа као ваздушна бања. Војна интервенција би значила разарање Јужне Кореје, уз тешке жртве америчких снага распоређених близу демилитаризоване зоне.

Уз такве факторе одвраћања, Вашингтон и нема другу опцију од дипломатске, посебно у време када демократе сматрају да је администрација барем делимично допринела оваквом развоју догађаја.

Што је умногоме тачно, па Буш мора да жање оно што је сејао. Дејвид Ојбрајт, бивши нуклеарни инспектор УН, истиче да Северна Кореја није тражила заоштравање, већ "узвраћа из ћошка" у који су је сатерали Американци.

Бивши секретар за одбрану Вилијем Пери у "Вашингтон посту" закључује да корејски нуклеарни тест показује "тотални неуспех политике Бушове администрације према тој земљи током готово шест година".

Критичан је и бивши председник Џими Картер, који је уз одобрење председника Била Клинтона у Пјонгјанг путовао 1994. како би испреговарао споразум по коме Северна Кореја обуставља свој нуклеарни програм у Јонгбјону и допушта инспекторима Међународне агенције за атомску енергију да се врате.

Тако је корејски тест, признају и амерички коментатори, додатно оштетио кредибилитет администрације озбиљно начет збивањима у Ираку и Авганистану. Проба ће имати своје реперкусије на домаћу политику уочи новембарских избора за Конгрес, без обзира на то што Буш покушава да читаву аферу убаци у контекст дебате око рата против тероризма.

Експлозија из "земље јутарње тишине" шири радијацију и даље од Овалне собе. Нуклеарна проба Северне Кореје дефинитивно доприноси не само регионалној, већ и глобалној неизвесности и нестабилности. И отвара различите дилеме.

Један од кључних закључака тиче се неуспеха америчке политике претњи и притисака. Рецимо, Пакистан. Држава нестабилних диктатура која продаје своју нуклеарну технологију и крије разне терористе. Да се Исламабад повиновао притисцима, Индија би остала једина нуклеарна сила на потконтиненту. Овако, закључак се намеће, не само да је остварен регионални баланс, већ је Буш касније пригрлио Пакистан.

Отуда питање: да ли Америка својом политиком охрабрује земље попут Северне Кореје и Ирана? Да ли је неуспех Запада да спречи укључивање Пакистана и Индије у атомски клуб отворио врата опасним преседанима? Ко су добри, а ко лоши "атомски момци"?

Приче о "осовини зла" и стални захтеви за промену режима мора да су – после свега што се догодило у Ираку – нагнали севернокорејског вођу Ким Џонг Ила да убрза нуклеарни програм. Логично би било да тако размишља и ирански председник Махмуд Ахмадинежад.

Пакистан јуче, Северна Кореја данас, Иран сутра. Докази неуспеха политике претњи. Потврда дефицита колективне безбедности. А када нема колективне, свака држава ослања се на сопствену безбедност.

Севернокорејски тест поново потврђује да је нуклеарно оружје монета моћи, престижа и кредибилитета, посебно за земље којима Буш прети. Зато Пјонгјанг и Техеран на сопствену безбедност гледају кроз нуклеарну призму.

Што се Америке и њене глобалне политике тиче – типичан бумеранг ефекат. Можда би корејски тест могао да допринесе да Бушова администрација схвати да својом унилатералном политиком, игнорисањем или заобилажењем међународних институција и ослонцем на војна решења ствара нове центре нестабилности и претњи светском миру. Можда, мада је то мање вероватно.

Корејска проба показује и неефикасност Споразума о неширењу нуклеарног наоружања из 1970. – пре свега зато што нуклеарна петорка, а то је она иста стална петорка Савета безбедности, одбија да поштује други стуб овог споразума који се тиче разоружања.

Зато би Међународна агенција из Беча морала да преиспита своју улогу и да боље балансира приступ питању нуклеарне пролиферације. САД и Русија су, истина, смањиле број нуклеарних глава које поседују, али су развиле нову генерацију разорних оружја.

Успех или неуспех санкција УН према Северној Кореји имаће снажан одјек не само на политичаре у Техерану, већ и у свим земљама са нуклеарним амбицијама. Примена санкција носи ризике који прете ломљивој коалицији Америке са Русијом и Кином. Највише ће зависити од понашања највећег економског партнера Северне Кореје – Кине. Пекинг не би да се повуче ороз у његовом суседству. Држи се става да "кажњавање није циљ" и позива на уздржавање од "провокативних корака". 

Један од тих корака, директна последица нуклеарне пробе, биће јачање веза између САД и Јапана. Нови премијер Шинзо Абе биће охрабрен да настави са планом промене пацифистичке уставне клаузуле и јачањем војних капацитета Јапана. Кини, као стратешком ривалу Америке 21. века, то се свакако неће допасти.

Нуклеарна проба Северне Кореје, изведена можда мини-нуклеарним оружјем, по свему судећи имаће мегаефекте. Да ли свет заиста жели да нуклеарно наоружана Северна Кореја буде до краја притиснута уза зид – што је често повод сасвим ирационалних потеза оних који се  прогласе за кужне? И чија је то грешка?