Збогом моји Хималаји

Корачао је на висинама на којима лете авиони, пењао се по најопаснијим, најпустијим планинским венцима на Земљи, тамо, где би, док гледате амбис испод себе, сваки нормални равничар добио неизлечиви напад панике, Горан Ферлан медитира, препуштајући се одблесцима сунца над провалијом.

Две године свог живота четрдесетчетворогодишњи Горан провео је у беспућима Хималаја. Сада му је доста да обитава на висинама од 8000 метара. Летос је освојио врх Гашербрум 2, али је по повратку са овог негостољубивог хималајског "брдашца" пропао кроз глечер звани "ледени водопад" и висио на ужету у провалији неколико часова. Извукли су га Пакистанци методом "свети бернар".

– Лежао сам на снегу, поново рођен. После поноћи стигли смо у базу. Спаковао сам кофере и вратио се у Србију. Већ сам добио два жута картона од Хималаја. Не бих црвени – каже алпиниста који је два пута био надомак крова света. С нераздвојним партнером Драганом Јаћимовићем, 2000. године, нашао се надомак Монт Евереста, али Ферлану су промрзли прсти на ногама и сто метара од места које сањају сви авантуристи света морао је да одустане. Изгубио је прсте на левој нози.

Прошле године дошао је до 8400 метара, али су га опет промрзлине спречиле да се упише на списак највећих пењача данашњице, чланова славне касте хималајских искушеника. Натоварени ранчевима, повезани ужадима и "допинговани" кисеоником из скупих боца, месецима се мрзну над леденим провалијама, спавају у шаторима који под налетима ветра од 100 километара на час лете као пластичне кесе, једу двопек, ходају на ивици жилета и висе над амбисом, спремни да их сваке секунде прогута лавина. 

Али потпуковник Војске Србије и магистар нуклеарне физике, бивши тркач ултрамаратона, алпинизам сматра филозофијом. Човек који је, заједно са Јаћимовићем, упознао Србе са Хималајима потиче из краја у коме је и тиква брдо. Из Руме, вароши измишљене да би Сремци имали где да оду на вашар.

Први пут када је одлазио у врхове био је вођен мистицизмом планина. Његов мотив није био спортски. Први пут кад је полетео ка амбису, 1996. године, легенда светског алпинизма Шкотланђанин Хенри Тод, вођа експедиције у којој је Горан скинуо алпинистички мрак у Хималајима, опсовао га је. И због Хенрија, Горан је остао заробљеник Хималаја. Стари Шкот већ 30 година оболева од исте болести. Пењање на Еверест организује од 1989. године, има 60 година, подсећа на Шона Конерија натовареног боцама кисеоника, с тим што не иде у сукњи на леднике.

– Хенри је богаташ, пун као брод. Има милионе, води највеће светске експедиције на Еверест. Пењање на Еверест је тако скупо да може да се пореди с формулом 1. Али узбрдо. Сто пута сам га питао: "Шта радиш у овој забити, човече? Иди купи кућу на Бахамима, лешкари у базену." Шта би радио сироти Шкот у базену? Да пише песме? Да наручује гајде преко каталога? Да гледа Џемса Бонда на Ди-Ви-Дију?

Хенри је издржао на Хавајима три дана. Постало му је досадно. Спаковао се и – назад на Хималаје.

Хенри проводи шест месеци у Непалу, три у Пакистану, месец дана је у Колораду, где тренира Тома Круза на Сувој стени. Свега пет дана годишње проведе у Единбургу. Три дана спава. И жена га трпи. Додуше, трпела га је. Развео се недавно.

Као и Горан, навучен је на Катманду, лудачки град у којем се, као у филму "Багдадски лопов", уским улицама где нема канализације краве шетају слободно, мушкарци се држе за руке, аутомобили иду у свим правцима и смеровима, двотактне машине диме, рикше трубе, бицикли звоне, пси без длака унезверено трче и лају, жене требе вашке деци,  несрећницима се старим, зарђалим клештима ваде зуби – ко пита за анестезију – прашинчина прави облаке, не види се ништа даље од три метра, а све време трешти будистичка мантра: "Ум мане падне хум".

Мантра хучи и бучи, како би следбенике довела до нирване.

– Како је живот прост, а ми га непотребно компликујемо. Сретнеш у планинама људе који су другачији него нас двојица. Другачије живе, другачије размишљају. Нису материјалистички оптерећени као нас двојица. Додуше, све мање мислим о томе. Убиће нас трка за материјалним добрима. Желимо нова кола, желимо нову кућу – прича Горан. Као да ће ускоро затражити чланску карту антиглобалиста.

– Догураћемо до 65. године и правићемо рекапитулацију својих живота. Можда нећу имати већу кућу од комшије, можда никада нећу бити генерал, али сам био на свим континентима, осим Антарктика – исповеда испоснички мирни Горан свој живот, који се кретао негде између медитације и хеви-метала.

Хоће ли Горан успети да заборави такве пејзаже, хоће ли потиснути из подсвести сећања на тела давно изгубљених алпиниста који се нису вратили? Кад сунце растопи сантиметре снега, ледници откривају своје мрачне тајне – заробљена, савршено очувана смрзнута тела планинара који као духови опомињу сваку нову придошлицу да се чешће гине низбрдо, кад се спушташ, кад концентрација ослаби, адреналин остане, а ти мислиш да си победио Хималаје.