ЈАСНА ВЕЉКОВИЋ

Свакодневно радећи са породицом у Градском саветовалишту за брак и породицу, постајем све тужнија и ружнија, јер породица као "основна ћелија" друштва, доживљава тешке и драматичне промене које воде дезинтеграцији и постепеном нестајању исте. Уважени стручњаци који се баве облашћу транзиције, кажу да су те промене неминовне у транзиционим друштвима. Те промене нису само наш субјективни доживљај, већ и објективни показатељи који говоре о њима. Нуклеарна породица доживљава озбиљну кризу. Статистички подаци указују да је број развода драстично повећан, посебно у великим градовима. Криза која се дешава на свим плановима, најпре се огледа у брачним односима, у љубавним односима између партнера, у односима између родитеља и деце. За разлику од нормативних криза које прате сваки развој, кризе које се дешавају у нашим околностима превазилазе оквире нормативних криза. Оне су веома учестале и све чешће се не разрешавају конструктивно, већ воде деструкцији породице, те самим тим оштећују све "играче" породичног тима, који тако усамљени настављају свој живот после претрпљеног "бродолома". Као једини материјални доказ, да је брак уопште и постојао јесте дете, око којег се често бивши супружници сада боре као за трофеј. Када једно од њих двоје тај "трофеј" добије, он постаје носиоцу истог тежак, те се дете "одложи" са стране. Она страна која је остала "празних" руку, љутито одлази са бојног поља, обрисавши крв, зној и сузе са свога лица, те креће у нови живот. После борбе за дете, следи борба за алиментацију, подела имовине. Наша деца, као громобрани упијају у себе лоша осећања сопствених родитеља, стављајући се у уски процеп између њих. Лоша осећања родитеља преносе  се на њихову децу. Рат између родитеља производи рат унутар детета. Изнутра расцепљено дете расте у човека који не може да функционише у својој целовитости јер је никада није ни достигао.

Транзициони родитељи деце у одрастању, у борби за голи опстанак, немају много времена да виде, чују и осете пулс душе своје децу, јер не знају ни шта ће са својом душом. То је реалност живљења. Наједном се догоди да родитељи виде странца у своме детету а деца у родитељима такође странца који тражи од њих, на пример, добре оцене и лепо понашање.

Млади кажу да је љубав у кризи, да је љубав умрла, или бар да више није на цени. Тешко је "изаћи накрај" са свим тим проблемима а остати "читав" у 21. веку у једној транзиционој земљи. Јер, транзиција боли а траје.