JASNA VELjKOVIĆ

Svakodnevno radeći sa porodicom u Gradskom savetovalištu za brak i porodicu, postajem sve tužnija i ružnija, jer porodica kao "osnovna ćelija" društva, doživljava teške i dramatične promene koje vode dezintegraciji i postepenom nestajanju iste. Uvaženi stručnjaci koji se bave oblašću tranzicije, kažu da su te promene neminovne u tranzicionim društvima. Te promene nisu samo naš subjektivni doživljaj, već i objektivni pokazatelji koji govore o njima. Nuklearna porodica doživljava ozbiljnu krizu. Statistički podaci ukazuju da je broj razvoda drastično povećan, posebno u velikim gradovima. Kriza koja se dešava na svim planovima, najpre se ogleda u bračnim odnosima, u ljubavnim odnosima između partnera, u odnosima između roditelja i dece. Za razliku od normativnih kriza koje prate svaki razvoj, krize koje se dešavaju u našim okolnostima prevazilaze okvire normativnih kriza. One su veoma učestale i sve češće se ne razrešavaju konstruktivno, već vode destrukciji porodice, te samim tim oštećuju sve "igrače" porodičnog tima, koji tako usamljeni nastavljaju svoj život posle pretrpljenog "brodoloma". Kao jedini materijalni dokaz, da je brak uopšte i postojao jeste dete, oko kojeg se često bivši supružnici sada bore kao za trofej. Kada jedno od njih dvoje taj "trofej" dobije, on postaje nosiocu istog težak, te se dete "odloži" sa strane. Ona strana koja je ostala "praznih" ruku, ljutito odlazi sa bojnog polja, obrisavši krv, znoj i suze sa svoga lica, te kreće u novi život. Posle borbe za dete, sledi borba za alimentaciju, podela imovine. Naša deca, kao gromobrani upijaju u sebe loša osećanja sopstvenih roditelja, stavljajući se u uski procep između njih. Loša osećanja roditelja prenose  se na njihovu decu. Rat između roditelja proizvodi rat unutar deteta. Iznutra rascepljeno dete raste u čoveka koji ne može da funkcioniše u svojoj celovitosti jer je nikada nije ni dostigao.

Tranzicioni roditelji dece u odrastanju, u borbi za goli opstanak, nemaju mnogo vremena da vide, čuju i osete puls duše svoje decu, jer ne znaju ni šta će sa svojom dušom. To je realnost življenja. Najednom se dogodi da roditelji vide stranca u svome detetu a deca u roditeljima takođe stranca koji traži od njih, na primer, dobre ocene i lepo ponašanje.

Mladi kažu da je ljubav u krizi, da je ljubav umrla, ili bar da više nije na ceni. Teško je "izaći nakraj" sa svim tim problemima a ostati "čitav" u 21. veku u jednoj tranzicionoj zemlji. Jer, tranzicija boli a traje.