Командант Стане и ђенерал Дража

Нисмо ми једини којима се од времена када смо пригрлили демократију догађа налет клеронационалистичке деснице, па је на европском простору који је био међу лучоношама борбе против највећег зла савремене историје идеја антифашизма у узмицању.

Подсетио сам се прошле недеље ове нама провокативно блиске теме.

Прво читајући како се следбеници младог државног секретара славодобитно приближавају родословском циљу утврђивања свих пратећих детаља егзекуције Драже Михаиловића како би се краљевом ђенералштабном генералу – који је почео као родољуб а завршио као квислинг – подигао споменик на локацији погубљења.

Све ме подсећа на време када су у цркву прерушени Милошевићеви барјактари српског национализма унаоколо парадирали с моштима цара Лазара.

Потом читам како су Словенци одлучили да на сопствено издање кованице од два евра ставе лик партизанског команданта Франца Розмана Станета поводом 100. годишњице његовог рођења.

Знам да се и по Словенији прекопавају гробнице с краја Другог рата да би се сведочило о партизанском злочину над усташама, домобранима, четницима, љотићевцима или недићевцима који су покушали да избегну правди.

Знам да су у Карловцу, нехотично узимам примере, прошле године двојици младих чланова националистичке Хрватске странке права запретили да ће их избацити зато што су фашизам назвали злом а антифашизам позитивним европским наслеђем.

Знам и да се у Србији, зарад провидно јефтиних коалиционих договора, анатемишу „партизанско-усташки злочини“ и повлађује снагама које и западна историографија сврстава и квислинге, не пропуштајући да спомене њихову улогу у биткама на Неретви и Сутјесци.

Испоставља се да је прекопавање јама напад на антифашизам, а не на злочин комуниста када су пресуђивали без суда – мада би набројане ретко који суд у ратним временима поштедео. Зато је сасвим друга ствар шта су појединци направили у име антифашизма.

Отпора антифашизму има свуда око нас, али, судећи по примеру команданта Станета на евру, неко схвата да је антифашистичка прошлост спона са заједницом европских држава којима су људске слободе на врху друштвене пирамиде. Чињеница је историје да је антифашизам позитивно европско наслеђе кога се нико нормалан не стиди или њиме калкулише.

Руси су зарад Великог отаџбинског рата и Стаљину спремни да прогледају кроз прсте. Французи су посебно поносни на свој Resistance који им је осветлао образ у временима пронацистичког Вишијевог режима. И Пољаци памте мајора Хенрика Добржанског чији су партизани марта 1940. извели први герилски напад у окупираној Европи.

Шпанци више воле да им говоре о грађанском рату и интербригадама него о временима каудиља Франсиска Франка. Италијани, који су фашизму дали име, радије ће се данас сетити радничког покрета Arditidelpopolo него Бенита Мусолинија.

Иако уџбеници историје бележе Ужичку републику, први комад ослобођене територије у поробљеној Европи 1941, нама са антифашизмом иде некако теже.

Да бих избегао субјективност, цитирам Енциклопедију Британику. Она ваљда није навијачка:

„Партизан, припадник герилских снага које је током Другог светског рата Комунистичка партија предводила у борби против сила Осовине, њихових југословенских сарадника и ривалске снаге отпора, ројалистичких четника“.

„Четник, припадник српских националистичких герилских снага формираних током Другог светског рата зарад отпора инвазији Осовине и хрватских колаборациониста, али је превасходно водила грађански рат против југословенских комунистичких герилаца, партизана“.

Британци, народ који се и данас дичи антифашизмом, праве разлику. Лако је њима, рећи ће неко, они не знају како је живети у земљи у којој Други светски рат траје и шест деценија по његовом завршетку.

Овде је после демократских промена некако прогурано изједначавање партизана и четника. Пошто је постигнут болни консензус симетрије да су се и једни и други борили против окупатора, да су обе стране починиле злочине и да жртве треба рехабилитовати, оплакати и хришћански сахранити, помислио сам да смо завршили с једним поглављем и да га на даљу дораду препуштамо историчарима.

Преостали Титови саборци су, шкргућући зубима, невољно прихватили да их построје у колону са Чичиним равногорцима, али изгледа да се ови потоњи не смирују, покушавајући да после шест и по деценија остваре оно што нису могли у рату – да победе.

Партизанска компонента антифашизма је почела да бледи. Зато немо посматрамо како на наше очи расту младићи који се поздрављају са SeigHеil!

Зашто грађење српског националног бића тражи потпуни, рекао бих тоталитарни, раскид с прошлошћу која се своди на анатемисање свих вредности Титовог времена? Зашто прављење Новог човека транзиције подразумева и раскид са антифашизмом?

Словенци су и на ову тему показали да су мудрији, ако ништа друго мање острашћени. Споменик Едварду Кардељу никад није срушен, једно време је само његова околина у центру Љубљане била мало више пошумљена.

Улице са именом Тито, именом по коме све нас из региона и сада препознаје велики део света, сачуване су у Сарајеву и Скопљу.

Иако су и у Хрватској кренули у ископавање Блајбурга и крижног пута и злочесто пренебрегавали да без партизана никада не би имали Истру, Ријеку и Задар, ипак схватају, званично, да се и данас у свету цени завештање антифашизма.

У Србији је свако помињање партизанске прошлости или отворено непопуларно, или је идентификовано као југоносталгија – мада југоносталгија није антифашизам.

Због нечије несанице је, миц по миц, почело ревидирање историје Другог рата и антифашистичког покрета.

Пошто равногорце нико није звао, догурали смо дотле да Србије није било на московској прослави 50. годишњице светске победе над фашизмом. Наши државници пропустили су и велику комеморацију у Аушвицу.

Зашто је било потребно да Владимир Владимирович Путин, нежношћу џудисте, својевремено подсети Бориса Љубов Тадића на београдске улице које су изгубиле имена совјетских маршала у рату против фашизма? О именима наших народних хероја да не говорим.

На основу онога што се догађа по Србији и Хрватској долазим до тугаљивог закључка да је прекопавање јама, и тамо и овде, само још један од покушаја власти да – изједначавајући фашизам и антифашизам – добије изборе који предстоје.

Што је најблаже речено неодговорно јер заборављају да је питање фашизма и антифашизма много важније од њихових фотеља.

Имам за крај сасвим личан апел Драгану Ђиласу. Градоначелниче, вратите Београду Булевар мира, ваљда тај назив не распирује страсти. Док год то не учините а булевар задржи садашње име неког принца Карађорђевића, имаћете проблеме барем са Обреновићевима.

Није за џабе Србија остарела нација. Заборавља шта је било јуче, али добро памти далеку прошлост. И због ње је спремна да поново ратује.