Нема пута за децу Голије

Ништа ново на Голији. Ено га пут, стоји. А пут никакав. Само горштаци могу тако да назову блатњаве, изроване стазе по врлетима заборављеног резервата биосфере, у царствупланинскогјавора.

Пут. За друго име не знају. Горштаци се котрљају, клацкају, строваљују њиме сваки дан старим „фићама”, „југићима” или „лада нивама”, до цивилизације у подножју. И, гле чуда. Тромеђа општина Ивањица, Рашка и Краљево јесте забит, али није пуста. У четрдесетак домаћинстава села Коритник, Бубан и Смиљанићи живи више од тридесеторо деце!

Узалуд је у новембру прошле године „Политика” објавила на насловној страни репортажу „Заборављена деца Голије”, причу о малишанима који сваког јутра пешаче више од три или четири километра кроз шуму, све до Дерачког потока, где чекају аутобус и возе се још три километра.До школе у селу Девићи. Село као село, али када видим она разуђена, планинска, Девићи су мегаполис.С ноћним осветљењем, неколико киоска и биртијом.

Џабе писање. Путара нигде. Србија се декларативно залаже за раст наталитета, слушамо жалопојке политичке елите о белој куги и селима која нестају…И, ником ништа, а камоли пут.

Пролеће је стигло на Голију. Јеленко Радоњић, отац Милана и Ивана, понекад одвезе клинце „југом” до школе. Али ово није пут, већ козја стаза, прича горко Јеленко, идеална за оне с песком у бубрегу. После пола сата вожње до Девића, биће угрувани, али излечени.

– Све је по старом, иста мета, исто растојање. Зимус, кад је био снег, свуд се чистило, само није код нас. Као да су ова деца најгора. Милан и Иван су били болесни недељу дана. Чистио сам снег ручно, траје то сат, два, па силазио на главни пут, возио их ка Девићима.

О истој муци причао ми је Јеленко и у новембру, у засеоку Оцртен, у селу Коритник.

– Баш ме брига ко је надлежан за нашу муку. Немоћни смо да урадимо било шта – суморно ће Јеленко.

Кад смо код надлежних, локални активиста Миливоје Раичевић, председник Управног одбора Центра за развој Голије, који сања да ће планину претворити у ексклузивни туристички центар, подсећа да је од 2002. године Голија крај од посебног интереса за државу. И под заштитом Унеска, као парк природе. Од 6. марта 2009. године, сви планови и програми за Голију су регулисани доношењем уредбе о просторном плану и одрживом развоју. Главни субјекат у спровођењу просторног плана на подручју парка природе је Влада Србије, с ресорним министарствима.

Дакле, кључ за путну мрежу Голије је у Београду. Али политичаре у централи изгледа не занима регион с тако мало гласача. Пресецање црвене врпце на свечаном отварању сеоског пута не изгледа тако помпезно као пропагирање Коридора 10, који се гради тек нешто брже него Скадар на Бојани.

Миливоје је, међутим, вечити оптимиста. Предлаже: да би аутобус прошао и покупио дечицу, потребно је урадити мрежу сеоских путева између три села и повезати их са садашњим сеоским центрима: Градац, Рудно и Девићи. То је око 13 километара асфалта. Шта је то за државу?

Не знамо. Из Министаства за инфраструктуру нису одговорили када ће да се попну на Голију.

А заборављеној деци резервата природе не треба много. Њихови очеви би пристали и на макадам.

Александар Апостоловски