И Агенција и Савет

Стратегија и органи за борбу против корупције Од целе Националне стратегије, писане крајем 2004, а усвојене децембра 2005. у Скупштини Србије, и данас, готово годину дана после, пажњу јавности највише привлаче њене уводне и завршне одредбе. Ту се, између осталог, влада обавезује да донесе Акциони план за спровођење Стратегије и обезбеди средства за спровођење Стратегије и Акционог плана, а сви државни органи да непосредно сарађују на разради ових докумената. Предвиђа се и успостављање самосталног и независног тела које би надзирало спровођење Стратегије и Акционог плана, примењивало прописе о решавању сукоба интереса за функционере, контролисало примену аката о финансирању политичких странака и изборних кампања и надзирало рад других органа задужених за борбу против корупције.

Стратегија треба да буде израз опште сагласности о томе у којем правцу ће ићи борба против корупције у наредним годинама, без обзира на то које ће политичке странке бити на власти у разним периодима њеног спровођења.

Једно од битнијих питања сваког па и овог планског документа јесте како ће бити примењиван, и како ће се постићи да сви органи обаве оно на шта су тим планом обавезани. Друго важно питање јесте да ли се иде на стварање једног тела које ће у својим рукама имати сва овлашћења (од креирања антикорупцијске политике и примене превентивних мера до откривања случајева корупције, њиховог гоњења и кажњавања), или ће се формирати орган који ће употпунити празнине међу постојећим институцијама.

Одговор на прво питање треба да донесе закон на основу којег ће независно тело (у оптицају је назив "Агенција за борбу против корупције") бити образовано. Одговор на друго питање је углавном дат у самом тексту Стратегије – Агенција неће преузети послове за које су данас задужени полиција, тужилаштво и судови.

Неминовно је да се примена Стратегије ставља у контекст постојећег стања и институција које сада делимично обављају послове које би требало да ради будуће независно тело. Због тога не чуди што су се поводом Предлога закона о Агенцији за борбу против корупције (и неколико месеци пре његовог усвајања на седници владе) прво јавно огласили Републички одбор за решавање о сукобу интереса и Савет за борбу против корупције Владе Србије. Док Савет сматра да закон не треба доносити, тј. да ново тело не треба успостављати, него самом Савету дати већа овлашћења, Одбор у свом ставу аргументује потребу за организовањем јавне расправе о нацрту и указује на његове недостатке. На ова саопштења надовезују се и изјаве министра правде и још неких функционера, према којима ће успостављањем Агенције Савет и Одбор бити укинути.

У вези с тим, формално, ствари стоје овако: будући да ће ново тело – Агенција бити надлежно практично за све послове које тренутно обавља Одбор, његово укидање се чини логичним. С друге стране, Савет је радно тело које је основала влада и његови задаци и трајање зависе од одлука владе, тако да формирање Агенције као независног државног органа није у непосредној вези с питањем опстанка Савета. Иначе, Савет већ дуже време функционише више као контролно него као саветодавно тело, чије налазе и констатације влада игнорише или одбацује, па није чудо да се и намера успостављања новог тела тумачи као жеља да се постојећи критичар ућутка.

Статус Агенције: Због искустава с другим институцијама, мора се водити рачуна о томе да закон који уређује оснивање и рад Агенције буде одговарајућа брана од разних "удараца са стране". Треба имати у виду да је у Србији тешко успоставити независну институцију. Наравно, да би посланици, стручњаци и најшира јавност подржали оснивање новог буџетског корисника, требало би да постоји јасна визија о томе како ће ново тело обављати послове боље од постојећих.

Предлог закона о Агенцији за борбу против корупције предвиђа потпуно ново решење у вези с начином управљања овом институцијом. У већем делу, њоме ће руководити директор. С друге стране, одређене одлуке, а пре свега избор самог директора, биле би у надлежности управног одбора Агенције састављеног од седам чланова које предлажу институције из разних сектора, а бира их Народна скупштина.  

Разноврсност предлагача не мора сама по себи да буде довољна гаранција за независност, али свакако представља корак у том правцу. Питање је, међутим, да ли се на предложени начин обезбеђује стручност, будући да су услови за избор и останак на функцији прилично уопштени (одређени профил образовања, углед, неосуђиваност, непартијност). Сасвим сигурно је, међутим, да би Агенција требало да буде знатно разгранатији државни орган од нпр. постојећег Одбора за решавање о сукобу интереса, што ће јој посредно омогућити и већу моћ.

Програмски директор организације Транспарентност – Србија

(Сутра: Сукоб интереса)