Плате словачке, цене европске

Од нашег специјалног извештача
БРАТИСЛАВА, октобра – У земљи пива водили су нас на дегустацију вина. Додуше, у пивницу, у којој је – винарија. Не само због тога што су улице у преподневним часовима готово сабласно празне, јер, једноставно, у то време се ради, већ и због знатно ниже температуре у то доба дана, смрзавали смо се.
Словачку, по много чему блиску и сличну нама, удаљену од Београда неких 600 километара (колико је, рецимо, и до Љубљане), доживели смо, ипак, као земљу контраста: од историјских и архитектонских, преко економских и развојних, па све до географских и (поменутих) климатских.

Крунисање Марије Терезије

Братислава, у којој данас живи нешто мање од пола милиона становника, древни је град, престоница релативно нове државе, 1. јануара 1993, после "плишаног развода" са Чешком. Она је верни сведок свих турбуленција на овим просторима. Нарочито периода у којем је Словачка била део Мађарског краљевства и времена када је његово седиште, пред ширењем Отоманске империје, премештено баш овде.

Из тог периода, када је Братислава носила назив Пресбург, односно Пожун, али и из ранијих времена потиче садашње старо језгро града, које чине вредне грађевине, некада у служби угарских краљева.

Архитектуром и историјском улогом коју је одиграла пре три века посебно плени Катедрала светог Мартина. У тој цркви је крунисано чак 19 угарских краљева и краљица (од Максимилијана, преко Јозефа Првог, до Фердинанда Петог). Међу онима којима је баш овде стављена круна на главу била је и царица Марија Терезија (1741. године), ујединитељ Хабзбуршке монархије и кључна личност европске политике тога доба.

Од Ладислава Витковича, домаћина катедрале, сазнали смо да су после 1830. године Хабзбурзи крунисани у Бечу, а да је оно што је у тим свечаним приликама коришћено, па и симболи власти, пребачено у будимпештански музеј. Данас, на врху торња те цркве налази се модел круне тешке невероватних 300 килограма.

Заштитни знак града је, ипак, палата, са четири торња, која доминира на брду, изнад Дунава. Кажу да се види чак из Аустрије. Тај замак, чији кров подсећа на изврнути сто, био је седиште угарских краљева, међу њима и Марије Терезије.

Надаље, околину словачког главног града чини виноградарски крај, у чијем средишту је и мало место Свети Јур (Св. Ђорђе), удаљено петнаестак километара од престонице. Ту је било смештено и двадесетак новинара из Србије који прате европске интеграције, а који су овде боравили четири дана, на семинару, у организацији Канцеларије за придруживање ЕУ Владе Србије и Ал Нове, словачке невладине организације.

Прво са чим се туриста данас сретне јесте, наравно, карта  града. На корицама мапе Братиславе, с једне стране је слика поменутог замака, који заправо лежи на обронцима Малих Карпата, а с друге, слика Новог моста, подигнутог на два огромна стуба, на чијем је врху "тањир", ресторан, у који, кажу, залазе само они "са дубљим џепом". Одатле се, наводно, види надалеко, па и предграђе, које је све до данас задржало одлике соцреалистичког окружења, из времена када је ова земља била саставни део источног блока.

Као Бечлије

У историјском кварту, у којем су шармантне улице, лепи тргови, зграде са обновљеним фасадама и поплочане улице, о том времену нема ни помена. Ту, испред старог здања градског парламента, угледали смо на омањем тргу двадесетак младих, који, са лаптоповима на коленима, седећи окренути једни другима, на клупама поређаним у облику квадрата, нису примећивали ништа око себе. Помислили смо: "Ето, како је добро словачким колегама. Ем, извештај састављају ван парламентарног жамора, ем су сви добро опремљени." Али, наша професионална завист брзо је пала "на испиту": били су то само студенти, који баш са овог места имају приступ бежичном интернету.

Словачка је, иначе, земља у којој ће вам у причи о предностима чланства у ЕУ (од 2004. године) прво навести могућност слободног путовања кроз Европу, у којој млади током лета раде како би зарадили за школовање у наредних годину дана. Слично раде и њихови родитељи, како би у току зиме саставили крај с крајем. Поготову они из сиромашнијег, источног дела земље. Некада запослени у фабрикама оружја, које су касније затваране, они су поднели сав терет транзиције.

Просечна плата је, ипак, само 465 евра. Један таксиста сликовито нам је објаснио како се живи: "Плата је словачка, цене европске, а трошкови за струју и плин из месеца у месец све су већи." И овде је некима, који су успели за кратко време да се снађу и обогате, знатно лакше. У великим тржним центрима, попут "Теска" или "Авиона", у којима је Европа домаћи бренд, углавном морате да сачекате како бисте дошли до слободних колица за куповину.

Град заправо почиње да живи "пуним плућима" тек у предвечерје, када његови житељи крећу у набавку потрепштина или у кафиће, у историјском центру. Ту су и млади и стари, попут Бечлија. Логично: Братислава и Беч су две најближе престонице у Европи.