Љубав је само (ал)хемија

Зашто су мушкарцима привлачније жене у кратким сукњама од оних у дугим? Објашњење је у еволуцији: миленијумима уназад, у праисторијским саванама, мушкарци су схватили да се жене у дугим сукњама чешће саплићу када беже од опасности, и да, у тим падовима, страдају деца. Краће сукње су, дакле, већа гаранција да ће потомство преживети…

За све дакле постоји објашњење: о мушко-женским односима, па дакле и љубави која је у основи свега, написане су библиотеке научних радова, у којима се објашњава све, од усхићености коју доноси заљубљеност, до лудила до којег доводи неузвраћена љубав. Многе од тих научних теорија, са мање или више уверљивим и (не)разумљивим доказима, објашњавају како личне среће и личне драме, емоције и секс, тако и саму цивилизацију.

Др Јово Тошевски, професор анатомије и шеф катедре за морфологију Медицинског факултета у Крагујевцу, који је докторирао на разликама између мушког и женског мозга, поставио је провокативну теорију да је једна од главних покретачких снага човечанства у околности да су мушкарци морали стално да се доказују у свим областима – због морфолошке контроверзе у изгледу жене: сви њени сексуални атрибути су визуелно максимално истакнути, а само један је максимално скривен од мушког погледа и директног дејства. Да би се продужила врста потребна је женска сагласност, и у тој деликатној игри полова, често пуној неспоразума, компликованих ритуала и не увек извесних исхода, налази се главни погон свих друштвених односа – од баналности свакодневице, преко технолошких достигнућа, до ратова и политике.

Може ли се, међутим, љубав дефинисати, а да се при том из ње издвоје емоције, искључи срце (разум је ионако скрајнут), и све објаснити у категоријама хемије, хормона и молекула, нервних проводника и можданих ћелија?

Неки мисле да може. Све је у допамину, хемијском елементу и хормону који производи мозак, и који служи као нервни проводник, и његовом сроднику, норадреналину.  Оба су природни стимуланти. Кад се заљубимо, ова хемија "заигра" и потпуно нас промени. Изврши удар на неуроне у мозгу и натера нас да чинимо ствари које у нормалним околностима не бисмо, или због којих касније жалимо. 

Кад се каже да је љубав као дрога, то је сушта истина, тврди антрополог др Хелен Фишер, која се овом темом бави 32 године, аутор књиге "Природа и хемија романтичне љубави". Кад почне повећана производња допамина и његово "разливање" по многим регионима мозга, производи се исти ефекат као код употребе кокаина. Дакле, најузвишеније осећање човека није ништа друго него наркотична надуваност, стање маније?

Срећом, само привремено: на седмом небу се не може остати заувек, већ само неко време.  Допамин и његови сродници се генеришу у количинама које се мере билионитим деловима грама. Није зато чудно што је љубав тако крхка.

Зашто не може да буде вечна, зашто нам је страст само привремени пратилац? То је опет због биологије и продужења врсте. Због тога неко време треба да будемо и слепи код очију – док не пронађемо партнера са којим ћемо створити потомство. Наука тврди да хемијске реакције у мозгу у стању заљубљености доводе до искључења неких његових делова, пре свега оних који производе негативне емоције, планирање и критичко процењивање. То је фаза умањених сазнајних  функција због чега се или не виде или игноришу мане партнера, која отприлике траје од једне до две и по године. Довољно да се успостави стабилна веза и донесе по природу пожељне резултате.  Човечанство би вероватно пропало кад би овај неред у глави трајао рецимо две деценије, са нашом смањеном способношћу да расуђујемо, лоше спавамо и непрестано мислимо на предмет нашег обожавања и жудње. Али проблем је што већина не сиђе са "лудог камена" пре него што изговори судбоносно "да". И открије да је онај кога смо изабрали несавршен – исто толико колико и ми сами.

Др Фишер каже да се љубав може поделити у три "ентитета": жудњу, романтику и повезаност. Ова три система у мозгу функционишу у било ком поретку и било којој комбинацији. Можете се у неког заљубити пре него што спавате с њим, можете прво да се веома вежете за некога, а да се тек потом заљубите, а може и овим редом: прво секс, па заљубљивање, па на крају повезаност.

Задовољства љубави су увек у сразмери са страховањима које изазива. Једна студија италијанских научника утврдила је да навала допамина кад смо у стању заљубљености смањује количине серотина, још једног неуротрансмитера, који је повезан са стањима опсесије, депресије и збрканих мисли. Код они који су се тек заљубили утврђена је иста количина ове супстанце као опсесивних пацијената у менталним установама. Треба дакле пазити да љубавно лудило не пређе у медицинско.

Али права љубав је оно што остане кад прође заљубљеност. Тек тада долазе благодети стабилне везе, породице, сигурности. И боље здравља: др Раџ Прасад, аутор књиге "Психологија завођења", тврде да они који су у складном браку живе значајно дуже од самаца, да суд мање депресивни и ређе пате од стреса. Али, наглашава овај аутор, кључ је у правом партнеру.