Академац за мишеве

МИОНИЦА, ПАШТРИЋ – Било би више него логично да смо Предрага Пецу Петровића, дипломираног биолога, потражили у некој стручној институцији или лабараторији. Али, таквог тумарања смо поштеђени јер је дуже време његова "задња"адреса у селу Паштрићу код Мионице. На имању наслеђеном од родитеља овај академац и стручњак за слепе мишеве увелико се бави пољопривредом. Јавности у Колубарском округу, па и шире, скренуо је пажњу као агилни чувар природног блага, биљног и животињског света,пред "стампедом" лоших навика потрошачког друштва.
 Уосталом, поред трактора и свих прикључних машина у дворишту његове куће све доскора врзмало се и десетак опасних отровница поскока. Ваљда су и они схватили где им је најсигурније. Скоро три деценије, као да су чланови његове породице, брине о колонији слепих мишева у Рибничкој пећини. Реч је о једној од највећих и највреднијих, са 15 врста, колонија у овом делу Европе. Током минулог лета дигао је праву узбуну због сазнања да је само у Колубарском округу без икаквог разлога убијено преко 1.000 поскока. Од почетка године у својству председника еколошког друштва из Мионице надлежним органима поднео је 24 пријаве због безобзирног насртања на природне реткости. Чупао је косу са главе када је чуо и касније видео да су тројица "необавештених" младића чекићима одвалили три сталактита из Рибничке пећине које је природа стварала милионима година.

– Ми се често питамо са чиме ће то Србија у Европу. Да се не обмањујемо, наш најјачи бренд је још увек очувана животна средина, неколико националних паркова од Ђердапа преко Старе планине до Таре као и бројне ретке биљне и животињске врсте. У Србити тренутно има око 500 видри што је равно броју у свим осталим европским земљама. Међутим, за разлику од Европе ми још увек лоше и комотно штитимо природно благо. На пример, на Алпима има око 150.000 дивокоза док су код нас постале права реткост. Највећа и најбоља крда јелена која смо имали – више немамо. Примат у свету је преузео Нови Зеланд и то управо са нашим генетским материјалом. Крушка такуша од које се прави српска "кока-кола" права је реткост на планети, али њихов број је сведен не неколико стотина стабала. Шаљива пожегача ( локални назив маџарка) нема конкуренције по квалитету ни као свежа и сушена. Вирусна болест шарка пред очима свију нас је уништава а поређења ради у време владавине кнеза Милоша Обреновића, ко би маџарку обрао пре 14. септембра или њене плодове ставио у каце за ракију истог дана би га жандари одвели у апс. Данас, ради зидања дворишних и сличних фонтана чекићима ломе сталактите и никоме ништа – каже Петровић.

 Пажњу шире јавности наш саговорник је скренуо на себе када је недавно отворено стао на страну  приватног колекционара птичјих јаја из Вршца, који је био означен као тешки криминалац.

– Србији је доста такозваних квазичувара природе из удобних фотеља и оних који наступају са позиција "љубитеља" паса, мачака или мрмота. Човек из Вршца је урадио оно што су требале, а нису, плаћене од државе институције. Колекција је јединствена и изузетно вредна за нашу науку и будуће нараштаје. Ко тога није свестан он је лоше оријентисан у времену и простору у којем живи. Ја изузетно ценим људе ентузијасте који сарађују и помажу биолозима. Подсетићу: један чешки чиновник је био светски стручњак за осе. Најугледнији српски па и европски ботаничар Јосип Панчић није био биолог већ лекар, док је Сергеј Матвејев, највеће име у нашој орнитологили, по образовању био архитекта. Да билози нису имали такве сараднике прича о нашем природном благу и његовој заштити била би јако суморна – вели Предраг Петровић, који се залаже за оснивање регионалних завода за заштиту животне средине. У њима, по Пециној систематизацији, требало би да раде: правници, куртуролози, социолози, филозофи и на крају биолози. То каже зато што цени да је заштита природе пре свега ствар културе, филозофије и начин размишљања једног народа према свом окружењу. Против је мера репресије, изузев, ако се не ради о тешким криминалним радњама на уништавању или злоупотреби природних богастава.