Адвокатура је служба

Великан немачке правне доктрине Рудолф Јеринг у свом славном делу „Борба за право” беседи: „Судска неправда – то је смртни грех права. Чувар и стражар закона тада се измеће у његовог убицу – то је лекар који трује болесника, тутор који дави малолетника”.

Адвокатура је та служба правосуђа у ширем смислу која је устава дерегулацијама и аномијама у вршењу правде и чија je природна мисија остварење заповести права још из древних нам времена Улпианусовог опуса: свакоме дати оно што му припада (suum quique tribuere). Зато је адвокатура у свим развијеним демократијама, и у свом материјалном извору и у својој примени, подигнута на пиједестал уставне категорије, и то као јавна служба која у складу са законом обезбеђује остварење поменутог универзалног људског и грађанског права, права на правну помоћ.

Насупрот томе, у нас, творци Нацрта закона о адвокатури, самопроглашени најугледнији адвокати, супротно Уставу, адвокатури одричу карактер и природу службе, сводећи је на разину делатности (чл. 1 нацрта). Позитивне регуле као и нашa и страна правно-економска доктрина делатност третирају као „предмет пословања” предузећа или имаоца радњи, односно предузетника.

Такав закон чиста је опозиција Уставом и међународним актима одређеном карактеру и правној природи адвокатуре и самом Уставу који даје основне смернице сваком закону. Делатност као таква, подразумева аутономију онога који је обавља. Што би у преводу гласило: овде делаш, а тамо, код Устава, служиш. Самим тим и преиспитивање самог делатника у датим случајевима, све до коначне одлуке „бити или бранити”. Да не би постојала та хамлетовска дилема – ранији закони и устави су јасно означавали адвокатуру као самосталну и независну СЛУЖБУ (што друштвену – Устав из 1963. у чл. 67 и Устав из 1974. у чл. 180 – што само службу – Устав из 2006, и закони о адвокатури из 1957. и 1965. године као јавну службу) чиме су, и у доба комунистичке владавине, одржавали и унапређивали достигнути ниво људских права и слобода и следили Закон о адвокатима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1929. године који је у параграфу један нормирао да је „адвокатура занимање јавног поретка којој је циљ да се у примени закона донесе правилна и правична одлука”. Данас, пак, у овом, суштини адвокатуре, опозиционом Нацрту закона, имамо на делу покушај брисања једног од основних права и тековина модерног друштва, права на једнакост! Тиме, укидајући слободу, и право на слободу сваког грађанина, уводи се на мала врата – „делатност”.

Самим тим, адвокатура, више не бива синонимом слободе и ослобођења, већ је инструментализована делатност, односно делатност инструментализованог делатника. Сувишно је питати се, од стране кога би, иста, и била инструментализована?!

При томе, овога пута, никакви фактори страни од нас не траже да учествујемо у овом трагичном акту. Напротив, њихови закони о адвокатури пример су супротног.

Чини се, као да адвокатура издаје саму себе, издајући тако и оне зарад којих је установљена.

адвокат