Обама не жели репризу Ирака

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Тек деветог дана од почетка интервенције у Либији председник Барак Обама је, са говорнице Националне академије за одбрану, нацији и свету (а посебно арапским земљама), објаснио разлоге за учешће Америке у оружаној интервенцији против Либије (ниједном није употребио реч „рат”). Прилику је искористио и да додатно образложи своју (не)интервенционистичку доктрину, чије су контуре већ биле познате из његових ранијих говора.

Укратко, Америка је у оно што чланови његове владе представљају као „ограничену војну кампању” против Либије ушла тек кад је то било у исто време и неопходно и могуће. Своју војну машинерију покренула је да би „зауставила покољ који би био флека на савести човечанства”. Интервенисала је кад је добила међународни мандат за акцију (резолуција Савета безбедности), кад се о томе договорила са савезницима и добила подршку арапских земаља, а за то апеловао и либијски народ…

Тиме је настојао да одговори подједнако онима који га на политичкој сцени критикују да је урадио премало и прекасно и онима који сматрају да је учинио превише, да је већ пренапрегнуте оружане снаге непотребно увео у трећи рат са једном муслиманском земљом, рат који није био ствар неопходности (нису угрожени витални амерички интереси), већ избора.

Једна од главних његових порука била је да је реч о „ограниченом америчком ангажовању” (мада га није временски орочио). „Јединствене америчке могућности” искоришћене су да се заустави насиље и житељи Бенгазија заштите од најављене Гадафијеве освете. Пошто се „команда и контрола” над интервенцијом сада предају у руке НАТО-а (где је главни заповедник Американац, мада ће оперативни командант бити један канадски генерал), америчко учешће се већ смањује.

Обама је настојао да објасни и како ће реализовати већ раније декларисани политички циљ: одлазак Гадафија са власти. Категорично је у том контексту одбацио могућност да се „промена режима” у Либији обави уз непосредно ангажовање америчке војске. Веома директно је рекао да не жели „репризу Ирака”, што би се догодило ако би амерички маринци кренули „у лов на Гадафија”. У Ираку је наиме то потрајало осам година, уз око 5.000 погинулих Американаца, на десетине хиљада Ирачана и уз материјални трошак од хиљаду милијарди долара.

Одлазак вође либијског режима (који је на власт дошао када је Обама имао само три године) Америка ће издејствовати посредно. „Ми ћемо режиму да ускратимо оружје, да му пресечемо токове новца, помагаћемо опозицију и сарађивати са другим нацијама да убрзамо дан када ће Гадафи отићи с власти.” Окружењу либијског вође Обама је пак поручио да „историја није на његовој страни”.

Најзанимљивији делови његовог 28-минутног говора били су они који су образложили нови амерички мултилатерализам, по коме ће највећа сила света своја морална начела и хуманитарне принципе пажљиво одмеравати са својим националним интересима, пре него што крене у неку казнену експедицију. То би сада радије у друштву, него сама.

„Ја сам већ објаснио да ми никада нећемо оклевати да нашу војну силу употребимо брзо, одлучно и унилатерално кад је неопходно да бранимо наш народ, нашу домовину, наше савезнике и наше кључне интересе”, рекао је Обама. Али је томе додао и да „америчко лидерство није у томе да крене сама и да понесе цео терет”. „Право лидерство ствара услове и савезе да и други могу да се укључе и понесу део терета и трошкова – да принципи правде и достојанства буду подржани од стране свих.”

Одговарајући онима који сматрају да је превише оклевао, поменуо је пример Босне из деведесетих, када је „међународној заједници требало више од годину дана да интервенцијом из ваздуха заштити цивиле”.

Да није било оклевања претходних дана су доказивали и његови најближи сарадници, напомињући да је Обамино реаговање на либијску ситуацију било „релативно изванредно”. За само 31 дан од почетка протеста Америка је увела оштре санкције, замрзла новац режима у америчким банкама (33 милијарде долара), обезбедила „робусну” резолуцију Савета безбедности, организовала међународну коалицију, извршила готово беспрекорну кампању бомбардовања, потисла Гадафијеве снаге са истока Либије, онеспособила његову противваздушну одбрану и из строја избацила добар део његових копнених снага.

Говором у понедељак увече Обама је избацио из гарда и критичаре у Конгресу, који су јуче настојали да му узврате новим аргументима. Најдаље је у томе отишао његов ривал из председничке трке 2008. сенатор Џон Мекејн. „Да сам Гадафи, ја бих се од ноћас осећао мало боље”, рекао је он.

Милан Мишић