Obama ne želi reprizu Iraka

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Tek devetog dana od početka intervencije u Libiji predsednik Barak Obama je, sa govornice Nacionalne akademije za odbranu, naciji i svetu (a posebno arapskim zemljama), objasnio razloge za učešće Amerike u oružanoj intervenciji protiv Libije (nijednom nije upotrebio reč „rat”). Priliku je iskoristio i da dodatno obrazloži svoju (ne)intervencionističku doktrinu, čije su konture već bile poznate iz njegovih ranijih govora.

Ukratko, Amerika je u ono što članovi njegove vlade predstavljaju kao „ograničenu vojnu kampanju” protiv Libije ušla tek kad je to bilo u isto vreme i neophodno i moguće. Svoju vojnu mašineriju pokrenula je da bi „zaustavila pokolj koji bi bio fleka na savesti čovečanstva”. Intervenisala je kad je dobila međunarodni mandat za akciju (rezolucija Saveta bezbednosti), kad se o tome dogovorila sa saveznicima i dobila podršku arapskih zemalja, a za to apelovao i libijski narod…

Time je nastojao da odgovori podjednako onima koji ga na političkoj sceni kritikuju da je uradio premalo i prekasno i onima koji smatraju da je učinio previše, da je već prenapregnute oružane snage nepotrebno uveo u treći rat sa jednom muslimanskom zemljom, rat koji nije bio stvar neophodnosti (nisu ugroženi vitalni američki interesi), već izbora.

Jedna od glavnih njegovih poruka bila je da je reč o „ograničenom američkom angažovanju” (mada ga nije vremenski oročio). „Jedinstvene američke mogućnosti” iskorišćene su da se zaustavi nasilje i žitelji Bengazija zaštite od najavljene Gadafijeve osvete. Pošto se „komanda i kontrola” nad intervencijom sada predaju u ruke NATO-a (gde je glavni zapovednik Amerikanac, mada će operativni komandant biti jedan kanadski general), američko učešće se već smanjuje.

Obama je nastojao da objasni i kako će realizovati već ranije deklarisani politički cilj: odlazak Gadafija sa vlasti. Kategorično je u tom kontekstu odbacio mogućnost da se „promena režima” u Libiji obavi uz neposredno angažovanje američke vojske. Veoma direktno je rekao da ne želi „reprizu Iraka”, što bi se dogodilo ako bi američki marinci krenuli „u lov na Gadafija”. U Iraku je naime to potrajalo osam godina, uz oko 5.000 poginulih Amerikanaca, na desetine hiljada Iračana i uz materijalni trošak od hiljadu milijardi dolara.

Odlazak vođe libijskog režima (koji je na vlast došao kada je Obama imao samo tri godine) Amerika će izdejstvovati posredno. „Mi ćemo režimu da uskratimo oružje, da mu presečemo tokove novca, pomagaćemo opoziciju i sarađivati sa drugim nacijama da ubrzamo dan kada će Gadafi otići s vlasti.” Okruženju libijskog vođe Obama je pak poručio da „istorija nije na njegovoj strani”.

Najzanimljiviji delovi njegovog 28-minutnog govora bili su oni koji su obrazložili novi američki multilateralizam, po kome će najveća sila sveta svoja moralna načela i humanitarne principe pažljivo odmeravati sa svojim nacionalnim interesima, pre nego što krene u neku kaznenu ekspediciju. To bi sada radije u društvu, nego sama.

„Ja sam već objasnio da mi nikada nećemo oklevati da našu vojnu silu upotrebimo brzo, odlučno i unilateralno kad je neophodno da branimo naš narod, našu domovinu, naše saveznike i naše ključne interese”, rekao je Obama. Ali je tome dodao i da „američko liderstvo nije u tome da krene sama i da ponese ceo teret”. „Pravo liderstvo stvara uslove i saveze da i drugi mogu da se uključe i ponesu deo tereta i troškova – da principi pravde i dostojanstva budu podržani od strane svih.”

Odgovarajući onima koji smatraju da je previše oklevao, pomenuo je primer Bosne iz devedesetih, kada je „međunarodnoj zajednici trebalo više od godinu dana da intervencijom iz vazduha zaštiti civile”.

Da nije bilo oklevanja prethodnih dana su dokazivali i njegovi najbliži saradnici, napominjući da je Obamino reagovanje na libijsku situaciju bilo „relativno izvanredno”. Za samo 31 dan od početka protesta Amerika je uvela oštre sankcije, zamrzla novac režima u američkim bankama (33 milijarde dolara), obezbedila „robusnu” rezoluciju Saveta bezbednosti, organizovala međunarodnu koaliciju, izvršila gotovo besprekornu kampanju bombardovanja, potisla Gadafijeve snage sa istoka Libije, onesposobila njegovu protivvazdušnu odbranu i iz stroja izbacila dobar deo njegovih kopnenih snaga.

Govorom u ponedeljak uveče Obama je izbacio iz garda i kritičare u Kongresu, koji su juče nastojali da mu uzvrate novim argumentima. Najdalje je u tome otišao njegov rival iz predsedničke trke 2008. senator Džon Mekejn. „Da sam Gadafi, ja bih se od noćas osećao malo bolje”, rekao je on.

Milan Mišić