До последњег можданог таласа

Упркос свим научним достигнућима, људи и даље умиру у боловима, измучени смртоносним болестима. Када је пацијент дуго у стању коме, родбина је често уплашена да ће им неко искључити апарате, а с друге стране, постоје и они који су такође уплашени да би такво стање могло да траје "вечно" и да се само на тај начин продужава агонија њихових вољених.
Из тих разлога се у неким земљама, а у неким не, примењује еутаназија.
Није реткост да неизлечиво болесни пожеле да прекрате муке и траже да им у окончању живота помогну лекари, или родбина. Тако се медицинска струка нашла пред дилемом – да ли по сваку цену продужавати живот, или га прекинути када је смрт пацијента извесна. Лекари су подељени између две крајности.

Пре 1950. године смрт човека је дефинисана као прекид срчаних и плућних функција, али 70-их година прошлог века развојем медицинске науке и технологије утврђени су дијагностика и параметри потврђивања мождане смрти, која означава прекид људског живота. Међутим, за лаике су потврда живота дисање и откуцаји срца. Зато када лекар саопшти да је мождана функција неповратно изгубљена многи сматрају да то није коначно стање и да има наде за опоравак – јер срце и даље куца.

Често се поставља и питање: која је разлика између дубоке коме и мождане смрти?

Професор др Бранко Ђуровић, начелник неурохирургије Ургентног центра, каже за "Политику" да је дефиниција мождане смрти неповратни губитак свих функција мозга.

– Свако ко умире уствари умире због мождане смрти и ту повратка нема. У нашој земљи је законом ово стање дефинисано правилником о утврђивању мождане смрти, према препорукама СЗО. Стање мождане смрти утврђујемо на основу девет харвардских критеријума, као и на основу три критеријума за потврђивање смрти и то су: ЕЕГ –електроенцефалографија, доплер-сонографија крвних судова мозга и регистрација евоцираних потенцијала можданог стабла. Кад су испуњени сви ови критеријуми, то означава крај људског живота. За разлику од мождане смрти, кома је сасвим различито стање из којег је могућ повратак, у стање у којем мозак није изгубио све функције. Појединим пацијентима у коми неопходни су апарати за вештачко дисање, али они имају одређен ниво мождане активности која се може измерити – објаснио је др Ђуровић.

Маја Иветић, специјални саветник Министарства здравља и заштитник права пацијената, каже да право на доношење одлуке о искључивању апарата, који пацијенте одржавају у животу, није код нас посебно регулисано, као ни у многим развијенијим земљама света.

– Код нас су само дефинисана права пацијената који су у несвести и изван животне опасности, а односе се на даље начине лечења. У тим ситуацијама уместо њих може одлучити родбина, супружник, родитељ... Даље од тих права нисмо ишли. Тек смо почели, у последњих годину дана, да дефинишемо палијативно збрињавање, које је у осталим земљама света уређено. О праву на одузимање живота није било речи. У Француској, у којој палијативно збрињавање пацијената постоји већ 50 година, такође ово право није утврђено. Недавно се у тој земљи догодило да је осамнаестогодишњи младић, који је пао са мотора, упао у кому, а на захтев мајке је искључен са апарата. То је изазвало велику полемику и сада је у току припрема закона којим ће се дефинисати да ли ће ово право постојати. Мислим да питање особа које су у коми није само правно, већ и етичко питање друштва – нагласила је Иветићева.

Нико нема право да искључи апарат, иако у кривичном закону не постоји дефиниција таквог дела, а свако ко би то учинио одговарао би.

– Пацијент има право да самостално прекине терапију и да одлучи да се не лечи даље ако има неку неизлечиву болест, али на лично инсистирање и потпис – објаснила је Иветићева.

Др Марко Контић, председник Етичког комитета Српског лекарског друштва, каже да је питање еутаназије питање које још дуго неће бити решено, као и да нико нема право да одузме живот који није удахнуо.

– Код нас су обавезе лекара одређене законом. Ако пацијент одбија лечење, на пример не жели да буде оперисан, ми морамо да наставимо да га лечимо. Наравно, болница није затвор и он на своје инсистирање може да изађе из ње. У медицини нису увек два и два четири. Много пута се догодило, и када помислимо да је крај и када готово сви дигну руке, да се пацијент пробуди. Зато до последњег можданог импулса и активности сваког органа боримо се за пацијентов живот – истакао је др Контић.

-----------------------------------------------------------

Наредбе о одржавању живота

Прва Американка којој су после 15 година коме због оштећења мозга судском одлуком лекари искључили апарате била је Тери Киаво из Флориде, која је умрла после 15 дана. Тако је она постала правосудно-медицински преседан, јер је само у држави Орегон законом предвиђена помоћ при одузимању живота тешко болесних. У свим осталим америчким државама тај чин повлачи кривичну одговорност и вишегодишње казне. Међутим, у 14 америчких држава, и у Орегону, постоји документ који се односи на реанимацију под називом "Лекарске наредбе о одржавању живота". То је формулар који путује са старим, инвалидним, тешко оболелим особама у болницама, а оне обично нису у стању да говоре. Тај формулар представља једине наредбе које лекар мора поштовати, а то је "не оживљавати" – то је црвено светло особљу шта не сме да уради. Овом одредбом је прецизирано да пацијент не жели да буде реанимиран, упркос мишљењу у медицини да свако треба да буде реанимиран.

Еутаназија је дозвољена у Холандији и Белгији. Иако је у Холандији еутаназија законски регулисана, тек 2002. године се у тој земљи примењује десетак година и на тај начин је умрло око 1.800 особа. Тамо, захтев за еутаназију мора да поднесе сам пацијент, а то право немају малолетници и пацијенти без свести.

У Великој Британији није дозвољено помагање тешко и смртно оболелима да умру. У Швајцарској постоји неколико специјализованих институција за еутаназију. До децембра 2004. године 22 британска грађанина отишла су у Швајцарску да умру. Просечни трошкови еутаназије су око 2.000 фунти, зато се у Британији тај облик помоћи при умирању најчешће назива "умирући туризам".