Заборавност

После „извесних” година, људи почињу да заборављају ствари. Све више и више. Најпре су то имена људи, оних којих су се раније, док нису постали заборавни, могли сетити у сваком тренутку. Примећују како имају муке да се присете како се зову главни глумци у њиховим омиљеним филмовима, другови из школе, историјске личности, фудбалери које често гледају на телевизији, колеге са посла, најзад и њихови блиски. А онда утврђују како се више не сећају имена улица којима су толико пута прошли, градова у којима су боравили, тачних назива предмета које свакодневно употребљавају, израза којима описују поједина осећања. Речи су им на врх језика и чуде се својој изненадној заборавности. А онда утврђују како се то догађа све чешће и да њихова заборавност постаје пре правило него изузетак…

То је нормално. Још 1885. Херман Ебингхаус у свом огледу „Меморија”, изнео је тврдњу да меморија временом опада. Мерећи памћење дошао је до сазнања да се са старењем јавља амнезија и то је прихваћено као неминовно. Али, каснија мерења су донекле оповргла ову класичну дефиницију која се налази у сваком уџбенику психологије. Она су показала како се временом паралелно одвија и нешто супротно, процес који је позитиван – хипермнезија.

Уверио сам се у то на примеру свога оца. У дубокој старости, он је почео да губи рачун о томе који је данас дан, да ли је јануар, фебруар или можда новембар и, најзад, да ли је јутро или предвечерје. Морао сам стално да му понављам ствари које сам му већ саопштио, последњи пут пре само неколико тренутака. Међутим, почео је да се до танчина присећа ствари које су се дешавале пре више од пола века, детаља из свога детињства, речи песама које су изашле из моде пре шездесет, седамдесет година. Из њега су почеле да навиру неокрњене успомене, снажна осећања везана за људе којих одавно нема, подаци о догађајима за које нико није знао ни да су се одиграли.

Али, није се радило само о фрагментима прошлости. Иако није могао да се снађе у „оперативи” свакидашњице он је ипак био дубоко свестан суштине догађања око себе. Понекад ми је са фантастичном аналитичношћу објашњавао политичке догађаје који су се у том тренутку одвијали, тумачио значење историјских процеса, у неколико речи „скенирао” личности чији су ми се потези чинили неразумљивим. Примећивао је шуму, само није знао да је око њега дрвеће. Или му оно није било важно.

Што му се крај брже приближавао, све више је тежио сазнању. Иако је из дана у дан слабије видео, гутао је књиге. Одлазио би у књижаре и враћао би се са нарамком разне литературе. Белетристика, психологија, историја. Посматрао сам га како пажљиво упија речи и размишљао о томе шта га то сада, после једног дугог и богатог живота, толико привлачи у књигама. Понекад би, са одушевљењем младића који открива свет, говорио о ономе шта је у њима пронашао, шта је ново открио. Он, који је очигледно толико знао о свету у коме је провео много година, наједном је са усхићењем примећивао да није све баш онако како је мислио, како ствари имају свој привид, да нам се понекад њихова суштина приказује варљивом као сама Химера.

Удаљавао се од свакидашњице а приближавао суштини ствари. У његовом заборављању било је неке врсте савршене селекције, одбацивања ефемерних детаља који су се нама, који смо све памтили, чинили тако битним. Све чешће ми је падало на памет: Да ли је за мога оца стварно важно да му је неко нешто рекао јуче или прекјуче? И у колико је то било сати? И како се звао тај који му је то казао? Под тим утиском почео сам да обраћам пажњу на траћење времена и пажње на небитне детаље из колотечине живота. Све више сам се, по угледу на оца, бавио дељењем ствари на битне и небитне. Почео сам и сам да схватам значај заборављања…

На западу се људи боре против заборављања као против некакве болести. Под старе дане почињу да уче стране језике, играју компликоване картарошке игре, труде се да мозак одрже у активном стању. И успевају у томе, барем делимично. Али, мени се понекад чини да је заборав добар и да се против њега не треба борити јер понекад представља последњу одбрану, природни лек против неприхватљиве чињенице да стиже крај. Природа је подарила човеку заштиту од рањиве свакодневице и удаљила га од ње заборавом. Старим људима стварност више није потребна. Њима је боље са оним што је представљало есенцију, праву вредност њиховог живота. А у тим стварима време не постоји.

редитељ